popboks  Film   | 01.11.2007. 

ČETVRTI ČOVEK – Dejan Zečević

Svetsko a naše?

Ranije se dešavalo da domaći autori spontano dođu do žanra i snime vrhunska dela kao što je npr. Već viđeno. Danas, iako postoje talentovani scenaristi i reditelji odrasli na stranim žanrovskim filmovima, srpski žanrovski film i dalje je nešto što tek treba da se desi

Miloš Cvetković

Scenario: Dejan Zečević, Boban Jeftić
Uloge: Nikola Kojo, Marija Karan, Bogdan Diklić, Dragan Petrović, Dragan Nikolić, Boris Milivojević, Feđa Stojanović, Rale Milenković, Senka Sokolović-Bertok
Žanr: triler/drama
Trajanje: 90 min.
Proizvodnja: Srbija, 2007.
Web: www.cetvrticovek.com

Četvrti čovek je pokušaj da se, kao u gore pomenutom filmu Gorana Markovića, objedine žanrovski film, univerzalna ljudska drama i autentični srpski milje. Polovično uspeo pokušaj usled pobrkanog redosleda. Ispravan redosled je – ljudska drama iz koje sledi društvena kritika koja završava u žanru zato što unutrašnji tok priče to nalaže.

Naprotiv, polazište koje kreće iz samodovoljnosti žanra, u konkretnom slučaju političkog trilera, teško da može dovesti do vrhunskog filma u kinematografiji gde tradicija konkretnog žanra ne postoji (na filmu, svakodnevica u Srbiji je, pak, „žanr” za sebe). I to je osnovni problem Četvrtog čoveka i razlog što se stiče utisak da su delovi filma nasilno uklapani radi zadovoljenja žanrovskih konvencija, umesto da se priča prirodno razvija.

Postavka je sasvim dobra i pored neizbežnog poređenja s Bornovim identitetom, ali se fragmenti priče nadalje ponavljaju (red razgovora, red ubistava...) i smenjuju bez dovoljno napetosti pošto dijalozi nisu previše inspirativni, dok su scene obračuna uslikane isuviše statično. Flešbekovi su urađeni tako da ne otkrivaju previše i dobro su raspoređeni, i upravo se tu oseća Zečevićevo zaleđe u hororu. Nikola Kojo je pretežno ubedljiv, dok većina ostalih glumaca nije uspela da se bitno izdigne iznad scenarističkih ograničenja koja se odnose kako na pružen prostor, tako i na sâm tekst.

Očigledno je da su scenarista i reditelj pogledali dosta kvalitetnih stranih žanrovskih filmova, i to se, mada je u principu pohvalno, u Četvrtom čoveku isuviše oseća. Ne toliko u smislu direktnih omaža ili pozajmica, koliko u opštem osećaju mimikrije (ali i povremenog blefiranja), ma koliko da je ona ponegde rediteljski uspešno izvedena. Utisak celovitosti gotovo da ne postoji do samog kraj filma. Ono što bi trebalo da predstavlja meso filma pretvara se u monotonu ekspoziciju za efektnu dramsku završnicu, koja onda time što je tretirana kao obrt biva trivijalizovana. Umesto drame koja bi neosetno skliznula u triler, Četvrti čovek je postavljen kao nedovoljno razrađen politički triler u čijim okvirima se krči prostor za malo ljudske drame.

Pa ipak, Četvrti čovek je iskren filmofilski pokušaj u kom Zečević pokazuje da ga godine zamajavanja na televiziji (serije koje je bolje i ne pominjati) ipak nisu udaljile od filma. On je i dalje reditelj koji obećava, ali će, ako ovako nastavi, u najboljem slučaju postati srpski Robert Rodrigez – zarobljen u okvirima žanrovskih konvencija koje kod nas nikako da zažive.

Vreme je da Zečević snimi film iz kog neće biti toliko očigledno koji su mu reditelji i filmovi poslužili kao inspiracija, već da umesto toga on sâm bude uzor nekim budućim klincima kojima će onda neko kao kompliment reći: „Vidim, gledali ste Zečevića“.

Za sad je na pola puta.

Povezano:

• BOBAN JEVTIĆ, scenarista: (Script) Doktore, šta mi je?

Najnoviji tekstovi