popboks  Tema   | 14.11.2007. 

ARHIVA – Popcycle + Oružjem Protivu Otmičara + Eva Braun

Vojvođanska invazija u teškom sirupu

Zarazni klasici vojvopop škole 90-ih upakovani u digitalni format u novoosnovanoj ediciji Automatik Recordsa

Piše: Dario Stajić

„Druge da šetaš, meni da smetaš“
(Kikamac – Radovan II)

Devedesete onima koji su ih preživeli nisu donele puno dobroga. Negde su brisane a negde crtane nove granice, neko nije mrdao iz kuće a promenio je četiri države, a neko je preleteo četiri kontinenta i još stoji u mestu. Verovali ili ne, postoje razlozi da ih se ponekad prisetimo – rado, ili ako smo nešto propustili, da to nadoknadimo.

OPO I - 1995: Godine 1995. i 1996, kad su originalno izašli njihov istoimeni debitantski album i naslednik BarbieCue, zrenjaninski sastav Oružjem Protivu Otmičara uživao je izuzetnu popularnost u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Da su prilike bile drugačije, verovatno bi i njihov uspeh bio veći u društveno-ekonomskom smislu. Održali bi više koncerata, na većim razdaljinama i na više mesta, a verovatno i u većim dvoranama.

Kako bi se to odrazilo na njihovu karijeru i dalji umetnički razvoj, eventualno i na scenu koja, evo, kako vidimo, već decenijama muči iste muke u istim povojima/pelenama, verovatno je teško proceniti (čak i iz perspektive nekoga ko lično poznaje aktere, Sašu Ajdanova i odnose među njima). Ne samo da je ondašnja potencijalna publika odrasla, raseljena, podeljena i da je izgubila interes za takav, ili bilo kakav vid muzike, nego i sam bend danas potpuno drugačije deluje i izgleda.

OPO II - 1996: U odnosu na originalnu posadu, koja na prvom albumu potpisuje sve pesme, da bi na nasledniku autorsko kormilo prepustili gitaristi Nikoli Pavkoviću, preko albuma iz 1998. Komadić koji nedostaje i digi-upakovanog Maštoplova iz 2002, samo još već pomenuti gitarista održava maršrutu. Za jesen koja nas je, evo, već prestigla, “dunjo moja”, najavljen je i novi album, s novom trupom, pod naslovom Znaš ko te pozdravio.

BarbiCue ne može da se opiše kao zaokret ili kreativni uspon/pad, iako je najveći hit bila tuđa pesma – poskočica Mladiću moj, kojom se početkom osamdesetih proslavila lepotica Zana Nimani. Ovaj se album može pohvaliti nešto slobodnijim muziciranjem, za razliku od nešto razigranog i naivnijeg prethodnika, otprilike u istom odnosu kao Pinkerton Weezera i njihov već čuveni debi Plavi album.

Teško da je neko kod nas, a bogami i kod njih ikad bolje, tj. zrelije pevao i svirao o nezrelosti, adolescenciji, ali i o nekim, pa i penzionerima ne tako stranim ljubavnim jadima, nego OPO na svojim prvim ostvarenjima. S obzirom na nepovezanost i slab protok informacija na Balkanu i uže, možda sam se čak i prevario u ovoj konstataciji. Hladno(krvno).

Power pop: Klica power popa u stilu Breedersa, Throwing Musesa i mnogih sličnih bendova sa ženskim vokalima i praštećim gitarama, očigledno dobro uspeva u plodnom tlu vojvođanske ravnice.

Jednostavne, prijemčive melodije i zveckave gitare van vremena i prostora, podjednako dobro, nekad pojedinačno, a nekad istovremeno u harmonijama održavaju u formi muški glasovi Bečejaca Gorana Vasovića, Milana Glavaškog i Petra Dolinke.

Eva Braun - 1992: Osam godina pre Teenage Fancluba i njihovog albuma Howdy!, dvadeset šest leta posle Byrdsa i čuvenog Fifth Dimension u (danas zatvorenom petrovaradinskom) studiju Do-Re-Mi, ulica Bele njive 14, nastala su Prisluškivanja Eve Braun.

Iako stih pesme Ponekad kaže da „sve ponekad zvuči poznato“, uz ovakve melodije bi verovatno i pokojnici Arthur Lee (Love) i Bryan MacLean (Love) zakopali ratne sekire i na onom svetu, u paklu, raju ili nirvani, gde se već danas nalaze, zaigrali zaljubljeni valcer: „Ti vrtiš sat, unazad“.

Teško može više u tako malo reči da se kaže, nego u dvominutnoj „...tada sam/otkrivam/zavičaj/tihi plač/ne vidim zašto smo tu...“ (iz Ne vidim zašto smo tu). Umeće!

Popcycle - 1997: Nastavak vojvođanske invazije, nastale iz ličnih i profesionalnih neslaganja, odlaskom jednog od pevača i gitariste Milana Glavaškog (omiljeni pisac Hemigway) i bubnjara Ljubomira Rajića (omiljeni pisac Phillip K. Dick) iz Eve Braun, u nama pomalo bude (zlu)radost da su iz jednog dobrog potekla dva, možda još kompetentnija, benda.

Razigranije, u ponekim trenucima zavodnije od zavodne ljubavnice Eve Braun, Popcycle su (za)sigurno snimili blueprint i etalon za sve što će nastati posle, pa i za novi projekat Glavaškog&co., fantastične RebelStar.

Već duže vreme razmišljam u koji deo teksta da ubacim Vladu Divljana i njegove neprežaljive VIS Idole. Neka to bude na ovde. Tamo gde su Idoli svojim mini LP-jem probili led nepoznatog, na Popcyclopediji ga Popcycle već suvereno topi.

Zašto je danas pop kod nas devalvirao? Možda neko od radikalnijih, iskusnijih veterana zna odgovor na to pitanje.

Arhiva: Dokumentarnoj vrednosti, ali i široj, materijalno bolje potkovanoj publici zainteresovanoj za kupovinu ovakvih albuma i reizdanja, verovatno bi više od lepih slika Roya Lichtensteina (omot albuma BarbieCue) i sl., koristile obilnije propratne informacije uz albume.

Pakovanja prva četiri izdanja iz ove edicije Automatik Recordsa vrlo su lepo urađena i mogu da posluže kao nesvestan, marketinški motiv za kupca, da poseduje sve albume i da ih u svojoj vitrini lepo poređa u nizu, jedne iza drugih.

Istinskim fanovima, kojih sigurno ima, verovatno bi draže bilo da su u unutrašnjosti omota odštampani intervjui s muzičarima, novinski isečci, kritički osvrt (kao što je to prošle godine delom i učinjeno s takođe arhivskim albumom Breskve u teškom sirupu Vol. 1 Električnog Orgazma). Čak su i podaci o autorima i muzičarima na albumima vrlo oskudni i nepotpuni.

S druge strane, ako se još ne osećate umornim od kompakt-disk(ursnih) zadovoljstava, priuštite ih sebi i ovaj put. Od uspeha verovatno zavisi i nastavak serije. Ko zna šta nam budućnosti donosi?

Nadam se samo ne neke nove – devedesete!

Najnoviji tekstovi