popboks  Popx   | 17.05.2008. 

POPTUBE MIŠKA BILBIJE

Crtaći

Crtani filmovi! Bitka generacija! Duel neravnopravnih! Ko je jači, Sunđer Bob ili Pera Detlić? Ren i Stimpi ili Čip i Dejl? Dizni ili Dizni/Piksar?

Prosečno vreme koje je potrebno da izdvojite za gledanje i čitanje iznosi oko 33 minuta.

Više od dve nedelje sam živeo kao u pećini – bez interneta i bez televizije. Naravno, to su stvari koje se retko ili nikada ne dešavaju u civilizovanom svetu. Tamo se pri selidbi čovek samo javi svojim kabl i internet provajderima i u roku od nekoliko minuta završi posao. Kod nas, međutim, oni %#Ψ* iz **** su mi se pojavili tek kad sam već regresirao u kameno doba. Ali dobro. U svakom slučaju, dve nedelje sam se uglavnom zabavljao crtaćima, sve sa jednim ženskim, devetogodišnjim detetom. Iz DVD kolekcije sam pokušavao da izvučem maksimum, ali se priča uvek svodila na ''E, da nam sada radi internet, pokazao bih ti ja na JuTjubu šta su pravi crtaći, a ne ovi tvoji'' ili na slične duboke misli. Iskreno, baš i nisam tako mislio. U stvari, tvrdim da crtaći nikad nisu bili bolji nego što su danas, ali morao sam, zarad takmičarskog duha, da branim sopstveno detinjstvo.

A sve je počelo mojom naivnom i bezazlenom opaskom kako mi je ''...nekako bezveze ovaj tvoj novi crtać na Niku (ili Kartunu, ne sećam se više tačno), onaj sa piletom. Ja kad sam bio klinac, bio je jedan super crtać sa piletom koji se zvao Kalimero, baš je bio smešan i zabavan, 10 puta bolji od ovog tvog, ja sam ga zajedno sa dekom gledao, fenomenalan je bio''. Nekoliko dana kasnije, stigla me je kazna: čim se vratio internet u naše živote, dete se setilo Kalimera: ''Ajde pusti Jutjub da ga vidimo!''

Prvo se smejala, dugo, pa me je zatim gledala kao da me ne poznaje. ‘’Jel’ vam ovo STVARNO bilo smešno!?’’

Baš tako. Ni sam nisam znao šta da joj odgovorim, ali tako vam je to kada pokušavate da idealizujete prošlost. Fucking Kalimero! Pa da li sam uopšte mogao da se setim debilnijeg crtaća? Bolje bi mi bilo da sam se držao tradicionalnih, proverenih vrednosti.

‘’Ma šalio sam se samo, ovo u stvari ne važi. Idemo sad STVARNO. Nekada je ovako počinjalo:

Bilo je ovo moje otvaranje, kraljevsko, rekao bih, ali pre nego što sam i mogao da počnem sa beskrajnom pričom o Tomu i Džeriju, dete je odigralo svoje otvaranje.

Okej, opet sam za trenutak ostao bez teksta. Ne samo originalni Pixar intro, već i originalni Luxo Jr! Impresivno, nema šta, ‘’...ali nisam tako mislio, hteo sam da ti objasnim koliko su Tom i Džeri fenomenalan par, stalno se jure i kao povređuju, jedan drugom smeštaju, ali u stvari su dobri drugari i ne bi mogli jedan bez drugog.’’ Prećutao sam, naravno, koliko sam ceo svoj dečački život očajnički želeo da Tom konačno uhvati bezobraznog pacova i da ga kazni za sve pakosti i podvale. Izabrao sam najbenigniji detalj, pegla u glavu, ništa strašno.

Ovog puta se ipak smejala, ali i odmah dala stručno mišljenje, baš kao i odgovor. ‘’Ovaj je okej, simpa je crtež, super je muzika, miš spava u kutiji za sardine, okej, kul je. Ali jadni su ti tvoji mačka i miš.’’

No, taman kada je trebalo da, realno, poentira sa Ičijem i Skrečijem, sada je nju prodao internet. Ili, bolje rečeno – JuTjub! ‘’Pa zašto nema nema pravih Ičija i Skrečija, sve samo lažni Simpsonovi’’. ‘’E, pa to su tvoji bezdušni korporativni crtaći, Foks i slični njima koji ne dozvoljavaju da se njihovi filmovi kače na internet.’’ Mislio sam da nastavim da gazim po korporacijama i globalizmu i ostalim svojim omiljenim temama, ali ipak, nisam hteo da budem skroz bezdušan. Pomogao sam joj da njena pobednička ideja ne bude totalni fijasko.

Uostalom, ko će da se kači uopšte sa Simpsonovima, šta iz prošlosti može da se meri sa društvom iz Springfilda. Dok sam mozgao, dete je izgubilo strpljenje: ‘’Dobro, ajde ovako. Koji je tvoj omiljeni crtani za sva vremena. Ali baš najbolji?’’

Već sam bio navikao na ovu njenu fazu. Već mesecima me gnjavi sa sličnim pitanjima: koja pesma je najbolja ne svetu ili koji je po tebi najbolji film koji si ikada gledao ili koja je najbolja pesma Bitlsa koja postoji ili ko je najjači na svetu (slon? Hulk? Supermen?) i slično. No, sad je već čast bila u pitanju. Iako sam bio svestan da je nemoguće odgovoriti na bilo koje od ovih pitanja, intenzivno sam se napregao: Panter Panta, neki Duško Dugouško, Atom mrav (i ovo mora da izgleda kretenski), neki Dizni (nema šanse, ne voli Diznija), La Linea, Drupi, Gustav, Patak Dača ili Brzi Gonazles? Teks Ejveri? Čak Džouns? Ptica trkačica?! Ali onda sam se setio jednog sumanutog crtaća, džukca kojeg napada buva koja peva ‘Food around the corner’. I mačke koja u poslednjem kadru...

Da, mačka koja u poslednjem kadru odlazi u Iči i Skreči zonu sumraka...

Nadao sam se da će ovo biti dovoljno zabavno, brutalno, agresivno i šizofreno čak i za današnju žensku dečurliju i, uf, konačno sam zaslužio malo respekta. Smejala se i navijala, baš kao i ja nekada. ‘’I, jel ovo bilo dovoljno bolesno za tebe i tvoju ekipu?’’, pobednički sam uzviknuo. Pogledala me je sa prezirom, žaleći me u stvari. Posle par poteza mišem, ova utakmica je bila odlučena.

Zaista, šah-mat. Em Saut Park, pa još obogaćen ovim frikovima i bolesnicima sa JuTjuba...Unbeatable. Ipak, u meni je bilo još snage i za poslednji pokušaj. ‘’Ma dobro, nemam šta da kažem na Saut Park, ali u moje vreme su dugometražni crtaći bili baš baš opaki, uopšte nisu bili za decu, bili su zabranjivani i slično. Kao, recimo, Mačak Fric!’’

Ipak, ovo joj nisam pustio. Klasično licemerje, znam, nasilje može, ali seks nikako. Ali stvarno, kao da sam mogao detetu da puštam ovakve stvari? Previše je bezobrazan Fric. Zato ovaj DVD i stoji na polici koju ne može da dohvati. Slagao sam da ne mogu da nađem tog Frica i ponudio neki pravi porodični crtać. Za malu, finu decu. Pepeljuga, recimo, ili Fantazija, Bambi ili neko slično delo.

Ali, više sam mislio o njenom odgovoru nego o svom potezu. Šta god da joj pustim, ona će se sigurno setiti Sunđer Boba, najgenijalnijeg dečjeg crtaća EVER. Ili Samuraja Džeka i perfektnog zen budizma za decu ili bilo kojeg drugog naslova Genadija Tartakovskog, ili će se setiti Totoroa ili bilo kog Mijazakija, ili će da izvuče iz rukava neki Madagaskar ili Šreka ili Automobile. Mućkalicu. Svejedno, nisam imao šanse. Ono što je izabrala za kraj, bio je poslednji ekser u kovčeg zvani RTS u 19.15, šamarčina i Voltu Dizniju i Hani i Barberi, srednji prst u oko nostalgiji, ali i mig i Ajveriju i Džonsu i svim crtanim herojima i superherojima koji su ikada leteli ovom planetom. Mr. Incredible! The One and Only!

Najnoviji tekstovi