popboks  Knjige   | 24.08.2008. 

DRAGULJ MEDINE – Šeri Džons

Buka u modi

Kao zemlja sa umirućom knjižarskom mrežom i brojem (dobrovoljnih) čitalaca u stalnom opadanju, Srbija izgleda ne može bez knjiga-slučajeva. Kada su se kanda istrošili domaći sukobi i razmirice na levici i klonuloj postmoderni, kao spas se nametnuo uvoz skandala iz boljeg sveta

Zoran Janković

U čitavoj halabuci oko Dragulja Medine (Beobook, 2008) najmanje se, pak, govori(lo) o dometima samog romana.  Priča je fokusirana na Ajšu, sedmu a najvoljeniju suprugu Proroka Muhameda, koja među koricama ove knjige iz hirovitog derišta, željnog mačevanja, jahanja i slobode, izrasta u samosvesnu, mudru ženu, te Muhamedovu veliku ljubav, potporu, savetodavca i saborca. To je krajnje jednostavna povest o ljubavi koja sazreva kako godine prolaze i  priča o ženi koja uspeva da u vremenima kada je to bilo gotovo nemoguće preoblikuje vlastitu sudbinu (ako već nije mogla da je promeni).

To uspeva rastući i emocionalno se razvijajući uz dosta starijeg muškarca, spoznajući ljubav i odanost i u okvirima nametnutog. Mada to ovdašnjim islamskim prvacima nije bilo dovoljno, sam Prorok Muhamed je čitavim tokom romana prikazan kao izrazito blag i pažljiv suprug, pun ljubavi i razumevanja.

Kontroverza i medijska pomama došle su kao potpuno nezaslužena nagrada za tek jednu u podugom nizu romansiranih biografija na ženske teme. Naime,  kada se razgrne čitava uzavrela diskusija o pitanjima verskih pravila suprostavljenih prekopotrebnim umetničkim slobodama, pred nama je knjiga koja  se prepisivački dosledno, bez imalo inovacija i odvažnosti, drži mustre koja se pokazala kao uspešna u slučajevima Trejsi Ševalije (Devojka sa bisernom minđušom) i/ili Anite Šriv (Crveni šator).

Recept nimalo komplikovan, a delotvoran, eto, već gotovo deceniju – imamo u prošlost dislociranu priču iznetu (najčešće kroz ich formu) iz vizure nesvakidašnje žene namerene da ruši tabue, obavezno je  prisustvo kakve-takve faktografije (istorija, predanja, umetnički aterfakti...). Tome se doda i malo umerene new age filozofije o samopomoći i korekciji fatuma, obavezno je egzotično okruženje, a sve začinjeno sa dosta sentimenta i kitnjastog jezičkog izraza. Čak se i u ponudi srpskih izdavača da pronaći najmanje stotinjak naslova kojih odgovaraju ovom opisu.

Šeri Džons, za razliku od junakinje o kojoj pripoveda, nema drskost, revolucionarne porive i nameru da talasa – u Dragulju Medine je sve srednjački odmereno i uravnoteženo, a svaka konvencija ovog sada već književnog (mikro-)žanra biva zadovoljena u očekivanoj meri.

Priču o Ajši bint Ebu-Bekir odlikuju sve vrline i mane proze njenih uzora i srodnica. Kao vrline vredi istaći pitkost izraza, čvrstu i preglednu kompoziciju dela, samokontrolu autorke (u par navrata Džonsova oseti želju da oponaša razmahani, epitetima krcat stil starovremenskih islamskih hronika, ali mudro odustane svesna vlastitih ograničenja).

Mane su brojne i verovatno su odraz isuviše pragmatično i kalkulantski postavljenog cilja. Priča teče pravolinijski, bez ijedne krivine, autorka već u prvom poglavlju jasno postavi konture lika glavne junakinje, a potom potroši gotovo četiri stotine stranica iznova i iznova ilustrujući tu postavku. Iako stavlja ličnu evoluciju svoje heroine u samo središte priče, Šeri Džons ne uspeva da tu istu evoluciju isprati rečima i mislima, te Ajša istim registrom jezika iskazuje identične misli i sa šest godina i u zrelim danima.

Mada možda tako ne izgleda na prvi pogled, čitava priča oko Dragulja Medine donela je dobit baš svima – nov izdavač se predstavio javnosti, Islamska zajednica je pokazala da brine o dobrobiti svojih vernika, mediji su popunili prostor, mnogi su zauzeli (i izrazili) stav, a ovakvoj literaturi sklona publika je dobila još jedno zgodno štivo. A onima koje privlače priče iz arapskog sveta, a iz pera daleko vičnijih, ostaju dela Orhana Pamuka, Amina Malufa i Tajiba Saliha, recimo.

Povezano:

• Satanska knjiga prvo u Beogradu
• Dragulj Medine ne prolazi ni u Srbiji
• Biseri i svinje - kolumna Uroša Smiljanića

Najnoviji tekstovi