popboks  Albumi   | 03.09.2008. 

RATATAT

LP3

(XL Recordings)

Na trećem albumu instrumentalni elektronsko-gitarski duo iz Njujorka odlučio je da donekle promeni obrazac koji ga je učinio jednom od najistaknutijih pojava na modernoj eksperimentalnoj sceni

Vladimir Ninčić

Ironija je rešila da se malo poigra s njujorškim dvojcem bez kormilara zvanim Ratatat: u trenutku kada su svoju muziku obogatili do mere da im više niko ne može zameriti na jednoličnosti i nenametljivosti, Mike Stroud i Evan Mast su napravili najnezanimljiviju ploču u karijeri. Odluka da se delotvorni pristup s prva dva albuma (Ratatat iz 2004, i Classics iz 2006) delimično izmeni sigurno je kumovala ovakvom ishodu, mada je teško predvideti da li bi identična formula spasila stvar.

Osobenost Njujorčana ležala je u njihovoj mogućnosti da muzički opismene indie rockere i nateraju ih da “uverljivim” konstatacijama tipa “slušam Franz Ferdinand, Interpol, ali i Ratatat!” ponosno istaknu svoje široke poglede, koji obuhvataju i elektroniku, i hip hop, i reggae, i ko zna šta još. Pored toga što su dovitljivo uspevali da i najkonzervativnijim hardrockerskim harmonijama podare plesnu dimenziju, Mike i Evan su imali smisla da isporuče zavidnu količinu melodija pamtljivih na duge staze.  

No, i pored nesumnjivog talenta i postojanog identiteta, njihovoj muzici se često prebacivano da je previše pozadinska da bi se trošilo vreme na udubljivanje u nju. Iako su takve zamerke mogle poteći isključivo od pasivnih slušalaca, Ratatat su rešili da na trećem albumu odgovore raskošnim aranžmanima i dubinom pesama, koja je u pojedinim momentima prilično isforsirana.

Za početak su osetno redukovali programirane bitove u želji da živim perkusijama stvore što organskiji osećaj. Stoga, međutim, čudi drastičnija mera da se zakine i na električnim gitarama i prvenstvo dodeli spektru instrumenata s dirkama. Melotron i čembalo se, doduše, fino uklapaju u njihov koncept, ali poenta zapostavljanja jednog od zaštitnih znakova je, i pored prisustva njegove akustične varijante, zaista nejasna.

Daleko veći problem je odsustvo balansa kvaliteta i alarmantna prosečnost dobrog dela ploče. LP3 je, zapravo, solidna utakmica u kojoj se veći tok odvija na sredini terena, bez puno atraktivnih poteza. U prave prilike spadaju hipnotički prvi singl Shiller, koji deluje kao savršena uvertira i u čijem drugom delu duo otkriva afinitet ka Iron Maidenu, i vokoderska Falcon Jab, koja zvuči kao izgubljeni deo puzle prethodnika Classics.

Njima se još mogu pridodati akustična refleksija Mi Viejo, saundtrek za putešestvije Halejeve komete Shempi i šarmantna baladica Black Heroes, dok je podijumska nuklearka Mirando jedini siguran pogodak kojim stari dobri Ratatat direktno dovodi u pitanje efikasnost novih metoda.  

Mirando

Ostatak repertoara više je jalov nego smislen (Imperials), katkad previše kitnjast (Mumtaz Khan), a ponekad i sasvim nepotreban (Flynn, Gipsy Threat). U tim trenucima postaje jasno da nedostaci albuma nisu toliko proistekli iz drugačijeg tonskog ustrojstva koliko se, poput samog naziva, kriju u kreativnom padu koji su Ameri prevideli u želji da budu što bujniji.

Zbog toga bi verovatno najpametnije bilo da Mike i Evan prestanu da budu toliko osetljivi na kritike ljudi koji nisu njihova ciljna populacija, već da se vrate svojoj uspešnoj bekgraund muzici i ponovo budu oni tinejdžeri koji su zanemeli kad su prvi put čuli Daft Punk.

Audio:

• MySpace                               

Najnoviji tekstovi