popboks  Intervju   | 17.10.2008. 

ANIMAL COLLECTIVE - Geologist i Avey Tare

Svi smo mi ekscentrični

Dok članovi Kolektiva pred beogradski koncert govore o raznim stvarima, one najvažnije se lako razabiru: prijateljstvo, individualizam, avantura, sloboda i muzika

Razgovarao: Marko Artuković

Inovativna muzika sa specifičnim individualnim, ali i kolektivnim duhom moguća je i u 21. veku. Dokaz za to je rad američke grupe Animal Collective.

Osnovan u osvit novog milenijuma, Kolektiv je objavio niz izdanja koja pokazuju da muzikalnost zapravo nema granice, osim onih koje joj sami postavimo.

Oni, naravno, nisu prvi koji tako misle i rade. Arnold Schoenberg, John Cage, The Velvet Underground, The Beatles, rani Pink Floyd, Faust, Silver Apples, Sonic Youth... Svi su oni u svom vremenu (bili) među najboljima. A najuzbudljivija stvar sa Animal Collectiveom je što je njihovo vreme – sada.

Pismeno svedočenje o stanju stvari i stanju duha u bendu i oko njega dali su nam elektrotehničar Geologist (Brian Weitz) i gitarista i pevač Avey Tare (David Portner).

Izvođenje živog dokaza sledi u nedelju u SKC-u.

POPBOKS: Zašto životinje?

GEOLOGIST: Nije toliko stvar u životinjama koliko u onome što povezujemo s tom rečju. Kad smo pokretali sopstvenu etiketu kako bismo izdali prvu ploču Avey Tarea i Panda Beara, pokušavali smo da smislimo reč koja predstavlja vrstu energije koju smo pokušavali da prenesemo u svojoj muzici, i smislili smo to.

Osećate li se više kao pripadnici scene ili kao nešto zasebno?

Rekao bih da se više osećamo kao deo zajednice prijatelja. U Njujorku su početkom decenije postojali bendovi kao što su Black Dice i Gang Gang Dance, i kasnije Excepter, koji su nam bili dobri prijatelji. Zajedno smo nastupali i uvažavali se kad je u pitanju muzika i pristup muzici.

Ali niko od nas nije pokušavao da zvuči kao neko drugi ili napravi neku vrstu scene s homogenim zvukom.

Koliko vaša inspiracija potiče iz rane psihodelije?

Zavisi kog člana benda pitaš. I Dave i ja veoma volimo ranu psihodeličnu muziku, ali Noah, na primer, to baš i ne sluša, niti o tome puno zna, osim ploča koje čuje od nas. Ali to je ono što naš zvuk čini onim što jeste – ljudi u bendu različite stvari smatraju svojim favoritima i crpe inspiraciju iz širokog spektra izvora.

Moglo bi se reći da volimo tehno i pop muziku isto koliko i psihodeliju.

Takođe, ne želimo da zvučimo estetski slično starijim psihodeličnim bendovima. Kad to kažem, mislim da ne želimo da zvučimo kao retro-bend. Inspiracija koju crpimo iz rane psihodelije je duh avanturizma i istraživanja. U to vreme radilo se o stvaranju živopisne i sveže muzike. Mislim da bendovima koji danas pokušavaju ponovo da stvore taj zvuk nedostaje taj duh.

A krautrok?

Manje-više ista stvar. “Psihodelično” je za mene vrlo široka odrednica. Kad god bih prvi put slušao mnoge krautrok klasike, odmah bih pomislio da su psihodelični.

Koje su ti omiljene ploče iz 60-ih i zašto?

Piper at the Gates of Dawn Pink Floyda, Electric Storm White Noisea, istoimena ploča Gandalfa, većina albuma Beatlesa. To je nekoliko njih koje mi odmah padaju na pamet.

Volim ih sve iz različitih razloga, ali generalno, to su ploče na koje reagujem čim ih čujem. Sve one imaju taj duh okruženja, a pri tome ne mislim na prirodu. Više u smislu da su tu te sjajne pop pesme koje kao da žive unutar zaista živopisnog muzičkog sveta i pejzaža.

POPBOKS: Kako obično nastaju vaše pesme?

AVEY TARE: Noah i ja počinjemo tako što pišemo melodije. To se dešava na različite načine. Nekad nam prosto sinu, ponekad dođu kad se poigravamo raznim instrumentima.

Ponekad napišemo pesmu kroz zajedničko džemovanje. Lepo je kad je proces raznovrstan, pa na svakoj ploči postoje različite pesme.

Koliku bliskost osećate s ranijom njujorškom underground scenom – no wave, Suicide, Sonic Youth… Družite li se sa starijom “elitom”?

Nisam veliki fan Suicidea, mada nije da mi se ne sviđaju. Voleo bih da sam mogao da ih vidim uživo. Volim Sonic Youth. Mislim da su Sister i Washing Machine odlične ploče, i volim još niz drugih njihovih albuma. Butleg The Walls Have Ears je sjajan živi snimak.

Ne družim se baš s puno ljudi, hahaha.

Kako biste opisali odnos između ličnog i univerzalnog u vašim tekstovima?

Lepo je da se pronađe dobra ravnoteža. Obično lično prosto treba da se pretvori u univerzalno, ako to ima smisla. Mislim da je baš lično iskustvo ono što nas ujedinjuje. Sve što napišemo obično počne kao nešto lično.

Vaša muzika i imidž ostavljaju jak utisak povezanosti među muzičarima; da li je taj utisak ispravan?

Pa, mi smo baš stari prijatelji i opušteni smo kad smo zajedno. Mislim da stvar tu počinje.

Deo naše namere u početku je bio da probamo da dovedemo ljude u poseban svet koji smo stvorili, tako da je i to verovatno povezano.

Koliko su vaši životi neobični u odnosu na živote članova drugih alternativnih bendova i mladih ljudi uopšte? Da li bi bilo fer reći za vas da ste ekscentrični?

Dugo se rvem s tom rečju. Mislim da je to relativno. Neki bi rekli da i nismo baš ekscentrični.

Mislim da smo duboko u sebi svi prilično ekscentrični. Svako je u nekom smislu prilično ekscentričan, na kraju krajeva. Osim ako nema ličnost.

Ljudi često povezuju ekscentričnost sa “uvrnutošću” ili “čudaštvom”, ali mislim da to može biti puno suptilnije. Naše ekscentričnosti funkcionišu na taj način.

Što se naših života tiče, mogu samo da kažem da, kao pojedinci, imamo dosta sreće.

Šta je najvažnije u muzici?

Da me negde odvede. To može biti pravo u srce emocije neke osobe, ili u zvučni predeo koji je neko stvorio, ali mora da me premesti negde drugde.

Rekao bih da muzika mora da poseduje neki vid istinske ljudskosti da bi mi se zaista dopala.

Povezano:

• ALBUMI: Strawberry Jam i Feels
• TEMA: Nove granice pop muzike (2) – Novi folk (3): Uvod u kontrakulturnu generaciju posle 2000.
• DOGAĐAJ: Aa Aa Aa Aa Aa Aa…

Najnoviji tekstovi