popboks  Albumi   | 06.12.2008. 

DARKWOOD DUB

Jedinstvo

(B 92)

Beogradski bend koji je dostojanstveno uspeo da pređe put od andergraund klubova do velikih dvorana 20. rođendan proslavlja sedmim albumom, prvim koji potpisuje kao kvartet

Zoran Penevski

Kada govorimo o prethodne dve decenije Darkwood Duba, ne smemo zaobići činjenicu da ne pričamo samo o bendu već o profesionalnom/prijateljskom udruženju koje je pratilo ono što se događalo u stvarnosti (i u tehničkom, i u estetskom, i u društvenom pogledu) i ostvarenjima uticalo na tu stvarnost.

Još kada se ima u vidu da je DD uvek bio na strani estetske savesti srpske muzičke scene – odgovorno tvrdim da im u tom pogledu nema premca na ovim prostorima – jasno je da svaki njihov CD treba sagledavati i u tom ključu.

Još od prvenca Paramparčad (1995, Take It Or Leave It Records), kolekcije ranih radova i sjajnog dokumenta postpanka i regea, preko albuma U nedogled (1996, B92), koji je uhvatio mučninu 90-ih, bes i nemoć mladih, kao i tada svežeg i vitalnog haus i elektro zvuka na ostvarenju Trejnspoting (1997, B92), a naročito nakon sofisticiranije upotrebe plesnih ritmova i elektronike na Elektropioniru (1999, B92), DD je neprestano sjedinjavao introvertni eskapizam s društvenim angažmanom.

To jedinstvo kretalo se ka albumu Život počinje u tridesetoj (2002, B92), ostvarenju koje predstavlja esenciju onoga što smo preživeli tokom 90-ih i sa čime smo se suočili gledajući ruševine na početku ovog veka, dakle najbolji domaći album u prethodnih 15-ak godina.

Otuda je i razumljivo što je sledeći potez, O danima (2004, B92), morao da bude nepretenciozan i mek, topao i sveden, ali, nažalost, i rasplinut.

Iz tog ugla, novi album Jedinstvo (2008, B92) predstavlja korak ka otvorenosti, ka improvizaciji, ka nesputanijem stvaranju i disanju punim plućima. Naučili smo pravila igre, možemo se vratiti toplini i sigurnosti 70-ih, možemo posmatrati sopstvenu zrelost s vedrije strane.

Jedinstvo zbog toga karakteriše slivenost i kompaktnost zvuka, ujednačenost i fluidnost. Finalni miks uradili su članovi grupe zajedno sa Sašom Jankovićem u studiju Oxygen Digital. To što su pesme snimljene u dahu predstavlja zanimljiv i prilično uspešan pokušaj da se u muzici sačuva energija koja se javlja na koncertima i koja je dovela do originalnog amalgama sačinjenog od elektro-postroka, mekog džeza, regea i densa.

Albumu Jedinstvo ne može se ništa ozbiljnije zameriti, ali problem je u tome što na njemu nema ni previše uzbuđenja. On, jednostavno, nije intrigantan. Taj utisak stvaraju nedovoljno inventivna rešenja za zadatu dužinu pesama (na primer: Kao reka potpuno se gubi u jednostavnoj melodijskoj matici), jer produženi rep često završava kao zamuljano ponavljanje.

Ne može se od svake pesme napraviti mantra, niti je to potrebno (s tim u vezi, evo i pitalice: da li je poslednjih 40-ak sekundi u Dišem moglo da se pretoči u nešto zanimljivije i samostalnije?).

Očekivano za DD, Jedinstvo obiluje zaraznim motivima. Šećer sjajno spaja diskoidni bas sa nu džezom, singl Ženeva odskače zanosnom melodijom, Robot unosi duhovitost i vedrinu (i još jednom pokazuje da je presecanje osnovnog zvučnog koridora neočekivanim refrenom dobitna kombinacija za bolji ugođaj), 130 objedinjuje postrok s trensom, dok U svim pravcima predstavlja pravi savremeni urbani dab, odmeren ali pokretački, sanjalački ali inteligentno upakovan.

Ni u tematskom delu nema bitnijih promena ni pomaka: prepoznajemo tako karakterističnu dijagnostičku simboliku („počinjem da dišem“, „pada mi šećer“, „treba mi vazduh“), eskapističke toponime (Ženeva, Kilimandžaro) i iskorak iz kolotečine („nepoznata hladna vatra“, „stvarnost čudnija od sna“, „promene nagle su“, „napolju je lepo/događa se nešto“).

DD znaju da svako novo ostvarenje ima smisla samo ako je najbolje. Na Jedinstvu je ta intencija vidljiva (možemo tu potegnuti i pitanje odsustva gitariste Vladimira Jerića), ali mislim da je šteta što je izostao ozbiljniji studijski rad. Ovako, album ostaje da pluta između ujednačenosti i jedinstvenosti, kao žrtva onoga što je mogao da postane.

Povezano:

• Milorad Ristić Miki, Ukus poznatih (2007)
• Lunogled u novinama, Ritam arhiva (1995)

Audio:

• U svim pravcima
• Ženeva

Najnoviji tekstovi