popboks  Albumi   | 13.12.2008. 

SLAPTRAP

Mlad i perspektivan

(Odličan hrčak)

Debi novosadskog trija budi nadu da dani dobrog ritma u srpskoj muzici nisu prošli

Nebojša Marić

Za formiranje prestoničkih bendova nastalih početkom 90-ih, koju je nešto kasnije Ritam krstio kao NeoBeo generacija, od velikog značaja je bilo otkriće funka, do koga je došlo u zadimljenoj Akademiji s kraja 80-ih, kao i usled uticaja Discipline Kičme i Koje, koji je ljubav prema zaraznom zvuku širio kako putem svojih pesama, tako i u producentskom radu (naročito s Boyama).

Ova struja imala je najveći komercijalni potencijal na tadašnjoj sceni. Setite se samo ubojitih singlova poput Hej Mačo (Presing), Ja imam dva metra (Kristali), ili albuma DLM-a i Plejboja. Tada je funk bio posebno pogodan za opisivanje karakterističnih gradskih situacija u koje pre svega spadaju i danas valjda popularno blejanje i prilaženje devojkama. Osim toga, kroz njega je bilo moguće izjasniti se i o aktuelnoj situaciji (npr. Rambov Psihološko propagandni komplet M-91 se u najboljim trenucima oslanjao na groove Jamesa Browna).

Od tada je, međutim, prošlo dosta vremena, i osim nekoliko izuzetaka (Timpan Fank Neočekivane Sile je verovatno najbolje aranžirana, odsvirana i snimljena srpska funk pesma), čini se da je taj zvuk zamro.

Generacija funk bendova nastalih u 21. veku se, u međuvremenu, formirala prevashodno pod uticajem Red Hot Chili Peppersa, što je kao ključnu negativnu posledicu donelo enormni broj tribute i real tribute bendova čije se ambicije svode na puko oponašanje kalifornijskih velikana.

Od ozbiljnijih pokušaja treba pomenuti beogradske Ljute Papričice, čiji debi U elementu ipak pokazuje velike padove, naročito u trenucima kad sentimentalni i sladunjavi porivi (npr. Želja za snom) postaju dominantni u odnosu na drski groove (npr. Hej Fanki).

Nedavno objavljeni debi novosadskog trija Slaptrap u tom smislu pokazuje značajne kvalitete – ovde je do perfekcije shvaćen i uvežban stil RHCP-a, spojen sa snažnom autorskom samosvešću koja se ogleda u potrebi da se progovori o vršnjacima, vršnjakinjama, kao i o sistemu vrednosti koje je okolina usvojila (npr. Prigradski superstar i Prodaj se).

Mlad i perspektivan dakle vraća nadu u funk kao stil putem kog je moguće i nešto reći, a Slaptrap to najubedljivije čine u hitu Ja nisam lenj, koji se može shvatiti i kao dijagnoza stanja mladog ljudskog organizma u Srbiji. U njoj se ponajbolje čuje zbog čega Slaptrap odskaču u odnosu na stilske takmace sa scene – kod njih upliv popa ne donosi sentimentalnost ili melanholiju; naprotiv. Energija nijednog trenutka ne pada, a pesma upravo u zaraznom refrenu dostiže vrhunac.

To, međutim, nije sve što Slaptrap imaju ovde da ponude. U Ljubavnoj kao da se na trenutak sve otima kontroli i postaje neizvesno – figura je eksplozivna a Ivanov glas prelazi u krik, i čini se da je to pravac u kome bi trio trebalo dalje da krene. Album ovde u potpunosti uspeva da se otrgne rigoroznom pridržavanju normi preuzetih od uzora, koje probijaju i u „opuštenom“  trenutku u vidu pesme Majke mi (videti pod Aeroplane).

Na Mlad i perspektivan se, pored ubedljivog muziciranja, može čuti i sjajno pevanje i korišćenje falseta Ivana i Nikole. Treba reći i da je producent Filip Vlatković obavio odličan posao – trio zvuči organski a naknadne intervencije su jedva uočljive.

Najveći kvalitet Mlad i perspektivan je u tome što uspeva da pomiri krajnosti koje danas možemo da čujemo na sceni: na njemu se autorski izraz izgrađuje na odličnom poznavanju žanrovske matrice i insistiranju na zanatskoj potkovanosti.

Svakako, album nije bez nedostataka (zvuk benda je mogao da bude još tvrđi, a vulgarni kraj u vidu Dileme je nepotreban, s obzirom na to da funk već po sebi podrazumeva seksualne konotacije), ali se nakon slušanja nameće zaključak da su Slaptrap stigli do važnog cilja – imaju dobar gruv i najkomunikativniji rock album ove godine.

Naslov, koji ima i ironični prizvuk, je pun pogodak.

Povezano:

• Majstori za fank antene, intervju (2007) 
• Slaptrap na Sceni

Audio:

• Komentator

Najnoviji tekstovi