popboks  Albumi   | 23.02.2009. 

ZU

Carboniferous

(Ipecac)

Najpristupačnije izdanje italijanskog trija koji već deset godina uspešno spaja fri džez, pank i metal

Nikola Marković

Istorija benda Zu počinje mnogo pre nego što je 1999. godine izašao njihov debitantski album Bromio. Davne 1984. dvojica klinaca iz siromašne oblasti Ostija pokraj Rima, Massimo Pupillo i Luca Mai, upoznali su se na koncertu benda Saxon i ubrzo postali nerazdvojni drugari. 

Nekoliko godina kasnije upoznali su Jacopa Battagliu, odrpanca u Slayer majici koji je tek počinjao da svira bubnjeve. Massimo je tada već svirao bas u nekolicini rimskih bendova, a Luca je slikarsku paletu zamenio saksofonom.

Krajem 90-ih konačno su se sva trojica našli u istom bendu i počeli da stvaraju muziku koja je bila odveć neobična za njihovo okruženje. Momci iz kraja, odrasli na tvrdoj gitarskoj muzici, počeli su da se zanimaju za džez i slobodnu improvizaciju, a u muzici koju su pravili podjednako su se mogli čuti i uticaji kanadskih pankera Nomeansno i legendarnog saksofoniste Johna Coltranea.

Glas o zanimljivom bendu iz italijanske prestonice brzo se proneo po avangardnim kružocima, a saradnje s brojnim muzičarima i bendovima (Eugene Chadbourne, Mats Gustafsson, Dalek...) ređale su se kao na traci. Konačno, prošle godine su dugogodišnje prijateljstvo sa Mikeom Pattonom krunisali zajedničkim koncertima (na toj turneji su posetili i Srbiju), a ove godine su izdali album za njegovu etiketu Ipecac.

Zu ćete najlakše zapamtiti po Massimovom teškom, distorziranom basu, koji dominira i na ovom albumu. Oko repetitivnih fraza ređaju se nervozni zvuci bariton saksofona, a u nekoliko pesama gostujući muzičari, među kojima su najpoznatiji već pomenuti Patton (glas, elektronika) i gitarista Buzz Osbourne iz Melvinsa, daju dodatnu širinu i dubinu zvučnoj slici.

Mike Patton and Zu (15. 6. 2008)

 U odnosu na prethodne albume, gde je kreativni haos često odnosio prevagu nad disciplinovanom svirkom (mada ne nužno i nauštrb kvaliteta), ovde se Zu trude da bezmalo svaki ton i frazu zauzdaju čvrstim stegama. Pri tome su i dalje sposobni da zadrže pažnju slušaoca i obasipaju ga iznenađenjima. Jaccopo naizmenično isporučuje pravolinijske i skokovite ritmove, a taman kada se naviknete na jednu melodiju, nova vas zaskoči iza ugla.

Pored prirodnog sazrevanja benda, bezbedno je pretpostaviti da je i sam Mike Patton sugestijama doprineo formiranju zvuka koji nije prijemčiv samo ljubiteljima neobičnih žanrovskih bućkuriša. On ume da omane samo kada se previše aktivno uključuje u stvaralački proces, kao u pesmi Soulympics, ali kao dobri duh iz senke, donosi dimenziju zvuka koju Zu do sada nisu imali.

Massimo, Luca i Jacopo su prevalili dug put od teškometalskih početaka, preko avangardnih putešestvija i haotične buke, do disciplinovane i pedantno strukturirane agresije sa poslednjeg izdanja. Ako je njihova dosadašnja karijera bila potraga za celovitim, zaokruženim izrazom, čija su ishodišta bila i remek-dela i prolazne slabosti, Carboniferous bi mogao biti nagoveštaj ulaska u sigurnu luku.

Povezano:

• Vožnja na pedale, Mike Patton i Zu quartet u SKC-u (16.06.2008)

Audio:

• Zu MySpace

Najnoviji tekstovi