popboks  Knjige   | 23.05.2009. 

NEPOMIČNI ŽIVOTI – Nacuki Ikezava

Posmatranje sa nepokretne tačke

Nacuki Ikezava, jedan od vodećih pisaca kratke priče u Japanu i dobitnik prestižne Akutagavine nagrade, prošle godine bio je počasni gost beogradskog Sajma knjiga, gde je po prvi put predstavljen srpskom čitalaštvu, romanom Tio s Pacifika (Rad) i zbirkom priča Nepomični životi u izdanju Geopoetike.

Dejan Mujanović

Zbirku Nepomični životi čine četiri duže priče koje se bave potragom za smislom, odnosom čoveka i prirode i nalaženjem onog zajedničkog svim ljudima. Kao što sam naslov poručuje, glavni likovi su uglavnom dobrovoljno zaglavljeni u jednog tački iz koje posmatraju i pokušavaju da razumeju svet oko sebe. Bilo da je u pitanju naizgled običan neznanac, kosmička sila ili pak vanzemaljski entitet, dodir sa nepoznatim obrće ove junake oko njihove tačke pružajući im novi ugao gledanja.

Nepomičan život je prva i noseća priča za koju je Ikezava 1987. dobio gorepomenutu nagradu. Narator, honorarni radnik u bojadžinici, paralisan je neodlučnošću da donese odluku šta činiti sa životom. Sprijateljuje se sa kolegom Sasaijem koji je, za razliku od njega, u stanju da sagleda svet kao celinu. Vadeći ga iz učmalosti tajanstvenim predlogom da radi za njega na berzi, Sasai mu ujedno daruje i novu perspektivu koja seže do univerzalnog. Neznanci kao inicijatori gledanja na svet sa novog polazišta, ili možda stvaranja dve zasebne ličnosti, javljaju se i u sledeće dve priče.

Poslednja, najzanimljivija priča Čovek koji se vratio smeštena je u duševnu bolnicu, gde se pacijent koji je prekinuo gotovo svaki kontakt sa spoljnim svetom priseća ekspedicije na Oniros, čudno kameno utvrđenje za koje se ne zna da li je ruševni ostatak prastarog grada ili prirodna tvorevina. Ovoga puta, umesto osobe, kao relejna stanica ka onostranom služi lokacija.

Priče iz Nepomičnih života najbliže bi mogle da se odrede kao spoj egzistencijalne i metafizičke spekulacije. Teme višestrukih perspektiva, bega iz svakodnevnog, automatizovanog postojanja, kao i stapanja individualnog sa opštim, praiskonskim modelom majstorski su formulisane. Ikezava se koristi astrologijom, biologijom, geologijom i politikom na način koji ni na jedan tren nije dosadan i nerazumljiv, već izuzetno koristan prilikom potcrtavanja apstraktnih zamisli kojima zbirka obiluje. Autor nam ove transcedentalne ravni dočarava sa izvanrednim umećem, tako da osećamo "drugo svemirsko ja, koje opaža neutrine u letu", kao i jednoličnu, beživotnu svakodnevicu likova čija je karakterizacija data neosetno i sa velikom zrelošću.

Izuzev poslednje priče, radnje ima veoma malo budući da je akcenat stavljen na misaone predstave i meditativne dijaloge likova. Ovo je ujedno i glavna mana Nepomičnih života. Autor nam sopstvene dileme predočava poglavito kroz filozofski diskurs koji na momente sklizne u objašnjavanje i puko teoretisanje.

Uprkos povremenoj suvoparnosti i monotoniji, ova zbirka zavređuje pažnju svojim inovativnim pristupom i promišljanjem. Ikezavin stil jednostavan je i precizan u izlaganju složenih koncepata, dok je struktura priča pažljivo razrađena tako da prati tok intelektualnog, odnosno duhovnog putovanja glavnih junaka.

Čitaoci koji traže samo zabavu neće biti zadovoljni ovom knjigom, ali svi ostali biće višestruko nagrađivani dugo pošto sklope korice.

Najnoviji tekstovi