popboks  Knjige   | 10.06.2009. 

OSMI POVJERENIK & KAKO SAM UŠAO U EVROPU

Što je knjiga bez Priče?

Uprkos različitim doživljajima sveta i veoma udaljenim polaznim tačkama, i Renato Baretić i Damir Karakaš pišu životnu prozu u kojoj se u savršenoj razmeri susreću komunikativnost, zaokruženost, osobenost sadržaja i - svest o čitaocu!

Zoran Janković

Renato Baretić (1963), prekaljeni novinar Slobodne Dalmacije i koscenarista filma Što je muškarac bez brkova, u Srbiji debituje mnogonagrađivanim romanom Osmi povjerenik iz 2003. godine. Osmi povjerenik (Rende, 2008.) je odlično ukomponovana i neosporno duhovita povest o mladom političaru u usponu koji nakon obnarodovanog skandala biva poslat na Trećić, najzabačenije ostrvo u Hrvatskoj. On tamo nastoji pokušava, za razliku od sedam prethodnika, da uspostavi formalne simbole vlasti i organizuje prve izbore u tamošnjoj nepokorenoj zajednici.

Ono što počinje na tragu Konradovog Srca tame ubrzo prerasta u burleskno raspojasanu, superiornu satiru. Ostrvljani (svi starci osim jednog, poverenikovog prevodioca i vodiča) žive od potrepština koje im u redovnom ritmu, a po nalogu bogatog zemljaka isporučuju italijanski policajci, dane provode u kućama opremljenim solarnim ćelijama, sledovanja goriva dele na lutriji, piju isključivo australijsko pivo, imaju dve crkve bez ijednog sveštenika, upražnjavaju paganske običaje, brižno neguju tradicionalno neprijateljstvo prema stanovnicima obali nešto bližih ostrva, a nepoverenje prema poverenicima koji stižu li stižu u pokušaju da ih disciplinuju. Da stvar bude još gora - govore jezikom koji je urnebesna i teško razgovetna smeša dalmatinskog shvatanja italijanskog, australijskog engleskog i naopake hrvatske sintakse.

Osim Srca tame, kao uslovne reference se daju pomenuti i Vadisrce Borisa Vijana (sklonost ka bizarnoj satiri), te Čarobnjak Džona Faulza (bajkoliko tretiranje egzotičnog). Tu je i gotovo snolika postavka poput one iz Tatarske pustinje Dina Bucatija, kao i jetkost iz humorističnih spisa Džordža Majksa na temu stalnog nesporazuma starosedeoca i dođoša.

Baretić je svestan svoga cilja, ali i nedostataka svog pisma, te ni ne pokušava da zabašuri žurnalističku predistoriju. Drži se podalje od raspisanih deskripcija, razmahanih kontemplacija, mudro svodeći stil na gotovo potpunu dijalošku formu. Posebnu pohvalu zaslužuje autorovo umešno baratanje ritmom priče, tačnije umešno i pravovremeno uvođenje novih likova u ovaj kovitlac ludosti i humora.

Iako jednako pitkog i komunikativnog izraza, Damir Karakaš kroz kratki, kako ga je sam odredio, reality roman Kako sam ušao u Evropu (Lom, 2008) ide nešto drugačijom stazom. Karakaš, kod nas možda poznatiji kao autor priča koje su poslužile za film Kino Lika Dalibora Matanića, na malom prostoru predočava izdašan dnevnik lutanja po francuskim ulicama.

Ovaj stranac, pisac, svirač, performer, kulturprovokator i idealista preispituje granice slobode i života u izmenjenom okruženju, ipak ostajući ukorenjen u ličko poreklo i anarhistički svetonazor. Skice života uličnog svirača/performera u tuđini isprepletane su, i to zadivljujućom lakoćom, bez vidnog upinjanja, sa refleksijama na proces odrastanja i preživljavanja raznih lomova u matici.

Iako je dokumentaristički postavljena, Karakaševoj prozi ne manjka ni maštovitosti, opuštenog šarma, niti smisla za sočan detalj. Kako sam ušao u Evropu poseduje lakoću izraza kakva se sreće u naslovima i ovde viđenijih i cenjenijih hrvatskih autora tokom poslednje decenije, ali u samoj biti ovog svojevrsnog intimnog putopisa ima nešto i od promišljenosti alternativnih kulturnih pokreta prisutnih na tlu mirnijeg dela Evrope početkom proteklog veka.

Najnoviji tekstovi