popboks  Događaji   | 18.06.2009. 

SLIPKNOT U ARENI

Američki fantomi slobode

Jebeni Slipknot održao je poprilično jebeno profesionalan koncert u Bejebenomogradu. Nije bilo loše

Marko Artuković

Foto: Aleksandar Zec

Mesto: Beogradska arena, Beograd
Vreme: Sreda, 17. jun 2009.

Svaki mlad čovek koji ima trunku mozga u glavi i iole pravilno razmeštene unutrašnje organe u današnje vreme se mora osećati bar malo loše u odnosu na, što bi se reklo, stanje stvari. I dok se mladost glorifikuje i pokušava rastegnuti bar negde do praga šeste decenije, zapravo je ideja otprilike da se one najlepše stvari koje je odlikuju završe pre nego što su čestito i počele. Možda i najveći problem je što je sve tako osmišljeno, a gotovo da niko ni ne pita po čijoj meri i čemu to zapravo vodi.

Ako definišemo sreću kao odsustvo (konkretne) nesreće, takvo ustrojstvo je sasvim u redu. Mladalački angst u tom slučaju možemo pripisati hormonima, a odsustvo originalnosti i kreativnosti kod velikog dela mladeži nepostojanju potrebe da se bilo šta sad zaboga uopšte izmišlja, kad je sve već tako lepo smišljeno. Svetska zdravstvena organizacija, međutim, odavno je odlučila da zdravlje nije samo odsustvo bolesti.

U današnjem popu, Slipknot je jedna od retkih pojava koje se ozbiljno bave ovom problematikom. Da li osnovni razlog za njihovu popularnost leži u tome ili prosto u razumljivoj fascinaciji prezasićene i gladne omladine maskama i bukom – teško je reći. Možda je glupo uopšte razdvajati te stvari.

Bilo kako bilo, Beograd se sinoć nije izblamirao pred Slipknotom – Arena je bila polupuna, a ni Slipknot se nije izblamirao pred Beogradom. Tretirao je auditorijum kao polupun, a ne kao poluprazan, što je posetiocima očigledno prijalo.

Sad, da li je baš bilo neophodno da simpatični frontmen Corey Taylor onoliko hvali prisutne (te jebeno ste neverovatni, te jebeno ste luđi od američke publike, te jebeno ovo, te jebeno ono), pitanje je. S jedne strane, teško je poverovati da se baš toliko oduševio atmosferom koja, ruku na srce, i nije bila krajnje spektakularna. S druge, moguće je da je to bio jedini način da se rasprši izvesna nedorečenost kojom je odisao početak koncerta.

A kad se uopšte ne pogleda sa strane, nego spreda, biće da je to prosto uobičajena procedura, čiji je najupečatljiviji deo neizostavna "jump the fuck up" koreografija za Spit It Out, koja funkcioniše kao hipermetalna varijacija na temu drevne igre ringe ringe raja: Taylor naloži prisutnima da čučnu; većina ga odmah posluša, on onda ubedi dobar deo ostalih da se pridruže većini, pažljivo objasni ljudima (koji to dobrim delom već znaju, i jedva čekaju) da želi da skoče kad on otpeva "jump the fuck up". To izgleda prilično simpatično, i ukazuje na to da mladi ljudi nemaju problem sa disciplinom – ako je autoritet dovoljno inspirativan. Poučno.

Sve u svemu, sa sve ljutom domaćom predgrupom Hetera i nešto opuštenijom američkom predgrupom KSE (čiji rad popriličan deo publike očigledno poznaje), uz neočekivano rastezanje satnice koje je obezbedilo da domaće nade vide samo oni koji su baš poranili u odnosu na najavljeni termin, veče u Areni ispalo je ponajviše nekako... Korektno.

Što je okej; dovoljno, zapravo. Evo zašto.

Da bi se mladi ljudi u njoj što bolje razvijali, poželjno je da Srbija u što većoj meri postane deo onog najcivilizovanijeg sveta. Kad kažem onog najcivilizovanijeg sveta, mislim upravo na ono na šta ste prvo pomislili da mislim kad ste to pročitali. Politički kompas me zbog ovakvog poimanja stvari smešta malo manje levo nego što bih inače bio, što zapravo srdačno pozdravljam, kad pomislim ko je i šta danas sve levo od mene.

U tom svetu osvojene su mnoge slobode čiji rezultati pametnog čoveka često umeju da iznerviraju, ali koje u suštini ljudima svakako treba dati. Možda i najvrednija od tih sloboda je sloboda čoveka da ne zna šta će sa sobom.

Ova sloboda je od ogromnog značaja za klince. Ovakve kakvi su. Druge ni nemamo.

Ko zna, možda nešto i smisle. Kad već mi nismo.

Povezano:

• All Hope Is Gone, recenzija (2008)

Najnoviji tekstovi