popboks  Knjige   | 01.07.2009. 

DJECA PATRASA - Zoran Ferić

Ljubav u doba bolesti

Uprkos kontroverznim elementima svoga zapleta, roman Djeca Patrasa nije toliko priča o moralu, koliko, pre svega o ljubavi

Danilo Bećković

Nije baš sasvim jasno zašto se za premijeru Zorana Ferića na našem tržištu hrvatski izdavač Profil opredelio za njegov drugi roman Djeca Patrasa, umesto njegovog daleko uspešnijeg prethodnog dela Smrt djevojčice sa žigicama. To ne znači da je knjiga koja se odnedavno može pazariti u IPS-ovim knjižarama loša, naprotiv!

Iako je slabija od njegovih vrhunaca u pomenutom romanu i zbirkama pripovedaka Mišolovka za Walta Disneya i Anđeo u ofsajdu, ipak se radi o delu odličnog pisca koji i u trenucima kada nema inspiracije ima dovoljno zanatske veštine da održi rad na zadovoljavajućem nivou. Klasičan pripovedački postupak kog se Ferić uporno drži verovatno je najrigidniji test za pisca danas kada su svi oblici književnosti legitimni i kada bežanje u eksperiment često znači samo posredno priznavanje sopstvene nekompetentnosti.

Ferić ovaj test još jednom uspešno polaže, ali u onoj dimenziji književnosti koja se ne uči, Djeca Patrasa ne dostižu njegova ranija dela.

Roman prati život sredovečnog profesora u zagrebačkoj srednjoj školi - što je verovatno najgore (ili najbolje) radno mesto na kom muškarac u krizi srednjih godina i može da se nađe - i njegovu vezu sa 17-ogodišnjom učenicom, koja se razvija paralelno sa odumiranjem braka u kom se nalazi već jedanaest godina. Veština pripovedanja i iskrenost uspevaju da spasu ovakav zaplet od banalnosti, premda Ferićeva sklonost ka bizarnostima na mikroplanu nekad može da zasmeta i zazvuči usiljeno, a humor pak ume da bude samodovoljan i na granici vulgarnosti.

Djeca Patrasa je pre svega ljubavna priča, a ne studija o moralu i socijalnim barijerama. Osnovna odluka koju Ferićev junak mora da donese nije da li će se usuditi da stupi u vezu sa srednjoškolkom - njega ta dilema ni u jednom trenutku ne dotiče - već da li će se usuditi da započne novu ljubav.

U tom kontekstu i Ferićeva opsesija bolešću najzad dobija svoju pravu funkciju. Gotovo da nema nijedne žene u okruženju protagoniste koja nije pogođena nekom ozbiljnom bolešću i na kojoj tragovi propadanja nisu već sasvim jasno uočljivi.

Od multipleks skleroze glavne junakinje, preko tumora i paraplegije, sve žene sa kojima stupa u bilo kakav odnos su obeležene za smrt, što svaku moguću ljubav čini vremenski ograničenom i unapred nagoveštava jedini mogući svršetak.

Ferićevo književno poštenje u portretisanju glavnog junaka spasava roman od zamki moralisanja, i dopušta da se iskristališe priča koja ljubav postavlja kao jedan od mogućih odgovora na problem smrti i prolaznosti. U društvu koje je odustalo od toga da nameće bilo kakav sistem vrednosti i odgovornost za lični moral prebacilo na pojedinca i njegovu dobru volju da se time bavi ili ne, potpuno je normalno imati i junaka koji o svojoj moralnosti čak i ne razmišlja.

Predrasuda o Balkanu kao konzervativnom i patrijarhalnom živi još samo u izveštajima nevladinih organizacija a „šokantno“ i „kontroverzno“ su pojmovi koji opstaju još jedino u naslovima žute štampe. Iz nekog razloga, u Hrvatskoj je shvaćeno da Djeca Patrasa govore o temi pedofilije.

Problem je uvećan time što, kao i kod nas, deo kritike još uvek nije u stanju da razlikuje autora dela od figure pripovedača u delu, pa je Ferić, profesor u zagrebačkoj srednjoj školi, morao da objašnjava kako ga njegove učenice ne privlače i ne zanimaju.

Djeca Patrasa je odličan uvod u Ferićevo delo za one čitaoce koji vole da najslađe ostave za kraj.

Najnoviji tekstovi