popboks  Događaji   | 09.07.2009. 

DAVID BYRNE NA SUMMERTIME ’09.

Fama o biciklisti

Dobro, Njujorčanin nije baš zasvirao zgradu Sava centra, ali su melodije koje je sinoć pevao bile takve da je delovalo kao da je to logičan sled događaja

Nebojša Marić

Foto: Stanislav Milojković

Mesto: Sava centar, Beograd
Vreme: Četvrtak , 8. jul 2009.
 

Glava koja govori – to bi bio bukvalni prevod jednog televizijskog izraza. On označava osobu koja se obraća kameri, i koja je snimljena u krupnom kadru (glava i ramena). Popularno, spikera ili reportera. Pojedini rečnici beleže i da u slengu označava osobu čija priča je prazna i pretenciozna.

Sedokosi Njujorčanin škotskog porekla, nekada pevač, gitarista i glavni autor benda koji je ime dobio po izrazu pronađenom u omiljenom književnom štivu Homera Simpsona obratio se sinoć na početku svog nastupa publici koja je dobro popunila Sava centar (na balkonu je bilo mesta) otprilike sledećim rečima: „Dobro veče. Pre godinu dana sam objavio zajednički album sa britanskim producentom Brianom Enom, i sviraću vam pesme koje se nalaze na njemu, kao i pesme koje smo ranije zajedno snimili. Da li vas zanima koliko će trajati? Ne?“

Bez krupnog kadra, trunke pretencioznosti ili ispraznosti. Jednostavno i direktno. Prethodno je zamolio publiku da ustane i slobodno priđe bini.

Seda kosa, bela košulja sa kratkim rukavima, beli fender stratocaster, članovi benda, i ono najvažnije... u belim cipelama za ples. Sve je bilo spremno! Strange Overtones sa aktuelnog Everything that Happens Will Happen Today polako zagreva publiku, dok je već naredna I Zimbra sa i danas jednako ubedljivog albuma Fear of Music (1979) baca u potpunu euforiju.

Troje plesača izlaze i modernom koreografijom prate pesmu. Tokom dva sata koncerta ispostaviće se da uloge ni izdaleka nisu očigledne – bend aktivno učestvuje u koreografiji (naročito Byrne i prateći pevači), kao što igrači ponekad uzimaju instrumente u ruke i simuliraju sviranje.

Čitav nastup sazdan je na dve osnovne crte Byrneove muzike. Ono što pesme sa Everything That Happens Today... čini tako izuzetnim je izražajan i čvrst Byrneov glas i njegova interakcija sa pratećim pevačicama i pevačem. S druge strane, ritam sekcija (bubanj, perkusije i bas) sa lakoćom isporučuje afro i afro-američke ritmove i poliritmove, i prosto tera publiku da se potpuno prepusti.

Na kraju krajeva, nemoguće bi bilo odsvirati Help me Somebody sa My Life in the Bushes of Ghosts bez izuzetno veštih muzičara. To je bila i jedina pesma koju je Byrne posebno najavio, objasnivši ukratko tehniku snimanja albuma.

Najveći aduti Talking Headsa (Burning Down the House, Take me to the River, Once in the Lifetime, Life During Wartime...) nizali su se u drugom delu seta. Nakon dva bisa nabijena energijom, konačan, i jedini logičan završetak (ili preciznije razrešenje) bio je izvođene naslovne numere sa aktuelnog albuma.          

Vraćamo se na početak. Televizori, kamere, TV vodiči, automobili, velike kuće... to su samo neke od relikvija savremenog zapadnog društva koje u šamanskom zanosu opeva David Byrne. U njih svakako spadaju i foto aparati.

„Jesu li ovo profesionalni fotografi?“, upitao je Byrne, takođe na početku. „Možete svi slobodno koristiti svoje aparate za snimanje celog koncerta“.

A Brian Eno?

Zašto bi on uopšte išao na turneju, zapitao se Byrne u jednom intervjuu. „On može da snima album U2 i da zaradi mnogo više novca. I lakše je nego da ide na turneju. Pozvao sam ga na koncert u Londonu i pretpostavljam da će u nekom trenutku svratiti da vidi nešto. A može i jednostavno da ode na YouTube“, objasnio je Njujorčanin koji je u slobodno vreme stigao da dizajnira držače za bicikle za svoje sugrađane.

Šteta samo što nije postavio čuvenu instalaciju i kod nas, tako da Sava centar može da zasvira. Ako bih mogao da biram, voleo bih da čujem kako emituje melodiju iz The River, koja je sinoć, nažalost, izostala.

Najnoviji tekstovi