popboks  Knjige   | 07.09.2009. 

LJUDI KOJE JE BOG ZABORAVIO – Alber Kosri

Gladni sanjaju samo o hlebu

Umešnost francuskog pisca egipatskog porekla u slikanju života najnižih slojeva društva, uspela je da dotakne čak dva velikana – Albera Kamija i Henrija Milera

Dejan Mujanović

Ljudi koje je Bog zaboravio (Geopoetika, 2009) je Kosrijev (1993-2008) prvenac, zbirka sastavljena od pet priča. U Americi je objavljena upravo zahvaljujući Mileru koji je rekao da ni Dostojevski nije uspeo da napipa dubine očaja o kojima Kosri piše. Upravo očaj doveden do krajnjih granica predstavlja konstantu koja ne napušta nijednu stranicu knjige.

Slično ostalim njegovim delima, zbirka prati živote sirotinje, prosjaka, beskućnika, lopova i prevaranata. Oni su glavni junaci, dok se antagonisti javljaju u vidu predstavnika državnih organa. Autor ipak ne uzdiže protagoniste svojih priča, već ih ogoljava i prikazuje u punoj ružnoći, kao dobre ljude iskrivljene nemaštinom, sklone malodušnosti, izrugivanju i letargiji.

Njihova pobuna protiv moćnika je uglavnom uspavana, nenaglašena, a takav je i način na koji Kosri opisuje bedu svog naroda. On naizgled jednostavno i na momente indiferentno predočava siromaštvo egipatskih predgrađa, ne prezajući od humora i podsmeha, što čini da čitaoca jad nagriza još jače.

Međutim, koliko god beznadežno delovala svakodnevica ovih ljudi, Kosri nagoveštava tananu želju za životom i bezumnu nadu u bolju budućnost koje sasvim izvesno neće biti. Seks, droga i san u međuvremenu omogućavaju junacima da zakorače u neku drugu stvarnost, u kojoj ljudi ne ubijaju jedni druge iz čistog očaja, a pregladnela deca ne hodaju naga blatnjavim, popišanim ulicama.

Život likova iz zbirke dat je brutalno realno. Sa izuzetnim osećajem za detalje, Kosri nam pokazuje fizičku i duševnu degradaciju svojih sunarodnika. Groteskne slike nižu se jedna za drugom, potcrtavajući apsurdnost života u siromaštvu. Takva je, na primer, scena u kojoj jedan od likova gađa s prozora prodavca povrćem nošom, jedinim „komadom nameštaja“ koji poseduje, ne bi li ga usmrtio i nastavio neometano da spava u tišini. S druge strane, poput Milerove Rakove obratnice, nemilosrdni realizam smenjuje se sa izrazito poetičnom naracijom koja pretvara bedu egipatskih predgrađa u gotovo mistično iskustvo obavijeno znojem, prljavštinom i mirisom hašiša.

Pisano nepretencioznim jezikom, Ljudi koje je Bog zaboravio je mučno i u isto vreme zabavno i duhovito svedočanstvo o životima ljudi zaboravljenih na rubu društva. Delimično se oslanjajući na Kamijev Mit o Sizifu, Kosri gradi svet koji je na prvi pogled besmislen, lišen boga i bilo kakvih istina i vrednosti. Ipak, u tihoj pobuni i sitnim zadovoljstvima, nazire se izvestan oblik nade, koliko god ona slabašna bila.

Najnoviji tekstovi