popboks  Intervju   | 15.09.2009. 

DEJAN SEKULIĆ – Nikad Dosta

Raskošna muzika i haiku

Svi osećamo potrebu da sviramo, znamo se dugo, sviđa nam se da to što sviramo zajedno spakujemo u jednu celinu, i onda kad dobiješ neku nagradu u obliku pesme – to je to

Razgovarali: Milan Vukelić i Nebojša Marić

Foto: Arhiva benda

Beogradski bend Nikad Dosta imao je tu nesreću da se okupi u drugoj polovini 90-ih, zbog čega su i pored sasvim slobodnog i duhovitog pristupa rock formi ostali gotovo neprimećeni. Ipak, prijateljstvo i entuzijazam su nadjačali nedaće – nedavno je Odličan Hrčak objavio njihov debi Zaklon Otklon Svima Poklon, a bend je u poslednje vreme veoma aktivan. Svirali su na Festivalu evropskog filma Palić, a u petak će nastupiti na Maloj sceni festivala Jelen pivo live.

Sa gitaristom benda Dejanom Sekulićem našli smo se u beogradskoj kafani Manjež po još jednom vrelom avgustovskom danu (u pesmi Šorom Šajke koja otvara album postoji stih „Eh, čudno je to sunce/nekog prži nekog greje“), kako bismo saznali više o ljudima koji čine bend i energiji koja ga pokreće.

Vi ste, ako se tako možemo reći, srednja generacija muzičara...

Uh, pa da. Još srednjija!

Kada ste i kako počeli da svirate?

U studiju smo se okupili 1996. godine, a ja sam gitaru počeo da sviram s 20-ak godina. Te 1996. godine sam imao silnu želju da imam bend. Nije mi baš bilo jasno zbog čega, ali sam morao. Tada su se pojavili tarabukista Ljuka, koji je bio prvi bubnjar, i Srećko, koji je svirao bas, i koji više nije u bendu. Nas trojica smo pokrenuli celu priču. Besomučno smo vežbali i improvizovali, iako nismo znali da sviramo. Ali, nije bilo loše.

Kako je ta muzika zvučala?

Imam negde kasetu na kojoj su snimci iz tog perioda, to bi trebalo čuti. Ja sam tada baš voleo Pixies, a volim ih i danas. Pre toga sam slušao Sonic Youth, koji su mi otvorili novi svet što se tiče muzike. Svi članovi benda imaju dosta široko shvatanje muzike, i niko od nas nije vezan za neku usko profilisanu žanrovsku priču. Tako smo postojali do 1999. godine. Imali smo i jedan live snimak i, sve u svemu, nije to tako loše bilo.

Kako ste došli do ove forme?

Do 1999. smo svirali kao trio, a onda se pojavio sadašnji basista Lazar, koji je svirao bubanj i koji je doneo svoju priču sa sobom – malo svirački zahtevniju muziku. Mi ostali smo uglavnom bili rokerski raspoloženi, a on je više naginjao ka jazzu. Tada se pojavio Vasil Hadžimanov sa svojim bendom i, kada je reč o živoj svirci, to mi je bilo pravo otkriće. Možda to nisu uspeli da prenesu na izdanja, ali svirke su bile sjajne. Tada smo otkrili moć improvizacije, on je bio taj koji nas je dodatno motivisao da isprobavamo i neparne ritmove. Mada sam ja svirao drugačije i dok baš i nisam umeo da sviram, pa makar na silu...

Od kada datiraju pesme koje se nalaze na albumu?

Neke od njih su kao ideje postojale još 1999. godine. Nakon toga, članovi benda su se razišli – Srećko više nije svirao s nama, a Ljuka je otišao poslom u Suboticu, pošto je građevinski inženjer. Onda je došao bubnjar Dragan Manić, Laza je prešao na bas, ja na gitaru, priključila nam se Jela na akustičnoj gitari, a došao je i Stojke. Onda smo lagano krenuli da to uobličavamo.
Do samog snimanja, pesme nisu bile sasvim gotove – bile su tu negde 70 – 80%. Dosta smo improvizovali u studiju, na insistiranje Vlade Tegeltije. Imali smo dosta materijala koji smo onda miksali, i ispalo je ovako kako je ispalo. Violine i trube nisu bile u planu. Prvo smo svirali skroz gitarski.

Stiče se utisak da u vašim pesmama ima te gitarštine, ali kao da je gurnuta u drugi plan...

Ne znam da li je to gurnuto u drugi plan, ali muzika je postala raskošnija sa tim trubama. Neki ljudi smatraju da je to omekšalo stvar, i zato im je ono što smo radili pre bilo zanimljivije. Ja mislim da je na kraju sve ispalo okej. Odeš u studio, zabeležiš jedan trenutak i to je to. Kada sviramo uživo, to stalno zvuči drugačije. Mislim da je punkerskije.

Kako ste došli do poetike benda? Kao da imate svoj jezik koji situacije gradi iz ličnog ugla. Ko piše tekstove?

Ja sam pisao sve tekstove osim Higijenu duha, koju je napisao bivši basista Srećko i Carinika, kojeg smo zajedno pisali nas dvojica.

Kako se to događa? Slobodne asocijacije ili nešto drugo?

Neki put je tekst već gotov. Ali, kad sviraš dosta, onda se stvari jednostavno dešavaju. Sviraš kao manijak, pojavi se inspiracija i dobiješ temu. Onda to razrađuješ s bendom. Recimo, Ćaleta smo napravili za jedan dan, odmah je legao. S nekima smo se mučili dosta. Oduvek pišem tekstove – i kao klinac i u srednjoj školi i na fakultetu. Uvek mi je bilo zanimljivo da se izražavam kroz poeziju. Kad imaš tanku kožu, svaki dodir je pesma.

Imaš li nekog omiljenog pesnika?

Ne mogu da kažem da sam neki veliki konzument umetnosti. Više mi se stvari događaju i pronalaze me, ali što se tiče poezije, to su Brana Petrović i Vasko Popa. Kad mi nije sve potaman, onda pročitam neku pesmu velikog Brane i vratim se u život.

Plašite li se da bi neko u vašoj muzici mogao da prepozna intelektualni pristup? Kako bi ti kao klinac koji je slušao Pixies reagovao na muziku koju danas praviš?

Nemam pojma stvarno (smeh). Ti stihovi su mi bliski, a neki su mi veoma direktni... Za neke sam se borio stih po stih, a neke su došle iz cuga. Brzi Gonzales je iz cuga. Ima tu i pošalica i irončnih pričica. Higijena duha mi je sjajan tekst. Ne zato što nije moj! (smeh) Kako vama deluju ti tekstovi?

Izolovano bi možda i delovali promišljeno, a ovako, sveukupno, više deluje kao igra...

Da, igra, bez igre se ovaj bend i ovaj album ne bi rodili. Ljudi često komentarišu da im to liči na haiku, što je meni vrlo zanimljivo... Tako su je nekako valjda najavili i u Diskomeru, kao raskošnu muziku i haiku.

Ovo je praktično vaš pravi debi. Za to su potrebni strpljenje i tvrdoglavost, zar ne?

Pa, evo već imam diskus-herniju, spondilozu... (smeh). Trebala nam je ogromna energija da sve ovo izguramo. Zato mi je malo čudno kad nas pozovu i kažu: „Ideš na B92!“, „Ideš ovamo!“, „Ideš onamo!“. Ja onda sumnjam šta stoji iza toga. Generalno, super mi je način na koji Digimedia radi sa bendovima.

Kako se osećate u tom društvu? Tamo snimaju Veliki Prezir, mladi bendovi...

Mi smo totalni autsajderi. Nikda nismo živeli pravim životom muzičara. Drugo je Repetitor, čiji članovi imaju po 20-ak godina, odakle onda razvijaju svoju priču. Mi u to ulećemo s malim zakašnjenjem i čini mi se da je malo teže. Ali, u suštini, sve ima svoje vreme. Da je trebalo ranije, bilo bi ranije. Mi već znamo šta želimo. Iskusni smo. Na probama nalazimo zvuk koji nam treba. Na albumu su u stvari odabrane pesme od tridesetak koliko smo prvo imali.

Kako ste birali pesme koje će ući na album? Da li je u pitanju atmosfera ili nešto drugo? Album ostavlja utisak priče: tu su prvo i poslednje putovanje...

Na redosled se prilično obraćala pažnja, čemu je doprineo i producent Vlada Tegeltija. On je radio i dizajn omota. Mi intuitivno radimo stvari. A možda je bolje obrnuto – krenuti s nekim konceptom... Mi radimo na pomalo rudarski način: idemo glavom i guramo.

Razmišljate li o daljem razvoju zvuka benda: više jazza ili više rockerskog zvuka? I šta danas slušate od muzike?

Slušam novi album Keziah Jonesa Nigerian Wood. Bio je prošle godine na Belefu. Sjajan je. To je onako funk zvuk odsviran na malo hendriksovski način, ali vrlo mekana svirka. Slušam i Georgea Bensona, ploča Kaya Boba Marleyja mi je muzika „za uvek“, Kind of Blue Milesa Davisa... Ne mogu da kažem da skupljam CD-ove, ali postoji muzika koju slušam iznova i iznova. Laza voli Talking Headse. Jela voli Stinga i Simply Red... Bubnjar Mana voli Ekatarinu, stojketu je Jimi Hendrix najveći...

Kako onda zvučite tako ujednačeno? Oko koga se sve to vrti?

Ja uglavnom smislim temu i donesem na probu. Nema tu neke mistike. Pre svega, mi se znamo 20 i kusur godina. Prirodno je da se onda i mrzimo i volimo... Stvar je jednostavna jer svi osećamo potrebu da sviramo, znamo se dugo, sviđa nam se da to što sviramo zajedno spakujemo u jednu celinu, i onda kad dobiješ neku nagradu u obliku pesme – to je to. Ne možemo baš da se pohvalimo nekim konceptom. U stvari, jedini koncept je napraviti pesmu.

Naslov je dosta zanimljiv.

Da, naslov je sublimacija cele priče. Mi uglavnom imamo porodice i živimo drugim životom u odnosu na muziku, ali izdvajamo vreme za bavljenje muzikom.

Zašto si počeo da sviraš gitaru - devojka ili...?

Bio sam ljubomoran. Imao sam drugara koji je svirao klavir, a imao je i akustičnu gitaru, koju je onda dao jednom drugom drugaru, i tu se ja naljutim i kupim sebi jednu. Tako je počelo.
Mnogo je dobar osećaj stvarati muziku. Prvi put kad sam na Akademiji čuo pesmu Kool Thing Sonic Youtha, imao sam utisak da sam je ja stvorio. Prvi put sam je čuo u životu i meni se utroba pomerila. Slično je bilo s Keziah Jonesom. To je još puštao pokojni Fleka u Šišmišu. To su stvari koje te pokrenu da i sam nešto uradiš...

Koju poruku nosi Nikad dosta, da li je to eskapizam, angažovanost...?

Naša ideja nije eskapizam, jer meni to nije produktivno i svrsishodno. Kao što naslov kaže, zakloniš se, uspostaviš otklon od bahatosti i mrvilice svakodnevice, napraviš nešto, a onda izađeš i kažeš: „Evo! Izvolite“. Podeliš to sa ljudima.

 Povezano:

• Zaklon Otklon Svima Poklon, recenzija

Najnoviji tekstovi