popboks  Knjige   | 07.10.2009. 

KONSTANTINOVO RASKRŠĆE - Dejan Stojiljković

Svi putevi vode za Nais

Rakija i krv, vampiri i vukodlaci, četnici i partizani, dobri i loši Nemci, mačevi i pištolji, Konstantin i Hitler, sve to i mnogo, mnogo više u prvom domaćem žanrovskom hitu još od Pekićevog Besnila

Pavle Zelić

Možda i nije loše što ova kritika pomalo kasni, pošto se u međuvremenu desilo nešto jako neobično za domaću žanrovsku književnost. Konstantnovo raskršće je sada jedan bestseler u nastajanju. Kako je do toga došlo ima veze sa promišljenom i očigledno temeljno planiranom promotivnom strategijom čiji je vrhunac svakako aktuelni konkurs za reklamni film na kojem možete osvojiti skuter!

Poznavaocima žanrovske scene na bhsc jezicima je možda poznat primer sličnog, mada ne toliko profesionalan marketinškog pristupa sa romanom Izvršitelji nauma gospodnjeg mladog hrvatskog pisca Zorana Krušvara. Ali sve je to ikebana, džaba sav marketing, ako proizvod nije dobar.

Dobar je.

Smeštajući radnju usred Drugog svetskog rata, u Niš koji neočekivano, postaje centar zbivanja veoma zamršene priče i velikih interesa, Stojiljković naizgled prati trend pseudoistorijskog romana isprepletanog sa fantastičnim, u ovom slučaju natprirodnim i horor motivima. Ali, ambicije su veće od toga. Bilo bi neodgovorno od srpskog pisca da ne iskoristi element naboja socijalno-nacionalnog ludila koji je u svojoj najčistijoj i ogoljenoj formi postojao upravo u vreme nepriznatog građanskog rata koji je podrcrtavao nemačku okupaciju Jugoslavije i Srbije. Zato i čudovište koje komada nemačke vojnike, ali i komunističke bandite, nosi u sebi duh katarze, ventila na koji izbija sirova bezumna sila, oslobođena u haosu što vlada, da bi se surovo obračunala sa onima koji predstavljaju uzrok tog haosa.

Naizgled trpajući jedno preko drugog sve i svašta, od Biroa za istraživanje arijevske prošlosti Trećeg Rajha – Anenerbe do Britanske obaveštajne službe, od misterioznih  četničkih majora i baba vračara do tihih tragedija palanačke visoke klase koja izumire, a sve to u potmulom ehu bitke kod Milvijskog mosta i Konstantina velikog, koji, samo naizgled zaboravljen baca i dalje titansku senku na ceo svoj rodni kraj, Medijanu i Nais, odnosno Niš, Stojiljković žonglira sa možda samo jednom ili dve lopte više nego što bi trebalo, i ostaje nam samo ona otrcana primedba na ovakav tip dela: da bi bilo još bolje samo da je bar malo duže.

Očigledan lokalpatriota, Stojiljković odvaja pozamašne pasaže da bi sa jakom notom nostalgije opisivao Niš kakvog više nema, u onim poslednjim trenucima njegovog postojanja u relativnom miru srca oluje, završnice rata koji će svoj krešendo doživeti u bezumnim savezničkim bombardovanjima da bi, odmah zatim usledile komunističke čistke i otimačine. Ravnopravno i sa veoma preciznom faktografijom su predstavljeni karakteristični gradski likovi, građevine tj. ponajviše kafane, i (ah!) gurmanluci koji će vas izazvati na spontano noćno haranje frižidera.

Naročita pažnja je posvećena rakiji, koja je, u njenim mnogobrojnim inkarnacijama, lajtmotiv skoro svakog poglavlja.

U romanu podjedanko zaokupljenom lavirintom ljudske psihe koliko i onim koji se grana ispod Niša, misterioznijim i većim od svoje mlađe braće pod Kalemegdanom i Petrovaradinom, Stojiljković uspeva i da izneveri i premaši naša očekivanja. Mač koji krasi korice knjige je naposletku, tek mekgafin koji pokreće radnju, a tajna koju krije Konstantnovo raskršće zaseca mnogo dublje od njegovog sečiva, u samu srž čoveka i zla koje čeka da mu neko proseče put napolje.

Najnoviji tekstovi