popboks  Događaji   | 09.10.2009. 

DARKWOOD DUB U POGONU DOMA OMLADINE

U nedogled na bis

Sinoć je, u renoviranom Pogonu publika poskakivala i skakala mlada. Vuča, Miki, Bambi, Lav i Vasil su je nagradili sa tri bisa

Jovan Vesić

Foto: Stanislav Milojković

Mesto: Dom omladine, Beograd
Vreme: Četvrtak, 8. oktobar 2009.
Organizacija: Long Play

Darkwood Dub su poštovana, popularna i vrlo kvalitetna grupa. Iako su kao sastav sazrevali u Beogradu tokom 90-ih, pošlo im je za rukom da, za razliku od mnogih kolega iz te generacije, pred kraj prve decenije novog veka mogu tri dana zaredom da drže solo koncerte u Domu Omladine - i to po ceni koja bi većinu domaćih izvođača ostavila u polupraznoj sali.

Rekao bi čovek da im sve ide kao podmazano kad je u pitanju publika.

To je posebno čudno ako se ima na umu da jedan nezanemarljiv deo slušalaca smatra da je nakon Elektropionira bend u opadanju. Ipak, na ulazu u Dom Omladine momak pored mene je rekao svom drugu: „Pa dobar im je ovaj poslednji album“, sa tonom kakve ispovesti i mrvicom stida.

Možda je u pitanju prirodno opadanje entuzijazma, logično s obzirom da je uz bend ostala publika koja ga prati od 90-ih. Drugim rečima, stari fanovi Darkwooda su, koliko im to vreme i zdravlje dozvoljavaju, redovni na koncertima, ali novih mladih obožavalaca nema u zavidnom broju. No, samom bendu se zbog takve situacije nema šta zameriti.

Na ulazu u DOB posetioci dobijaju letak sa natpisom „Pušenje je strogo zabranjeno, u suprotnom bićete udaljeni sa koncerta!“. I pored nespretno sklopljene rečenice, publika se začudo pridržavala ovog upozorenja, a u par izuzetaka čak se i obezbeđenje potrudilo da vazduh u prostoriji ostane svež, a publika zdrava, tolerantna i dobro raspoložena (naravno, na bini se pušilo).

Prostorija renoviranog Pogona je bila taman popunjena, niti vas je neko gazio, niti se osećao manjak publike. Iskusni tonac Boris Jarbol Mladenović puštao je umerenom jačinom muziku pre nego što je grupa izašla na binu, kako dragoj publici ne bi bez razloga oštećivao sluh i remetio čavrljanje.

Koncert je počeo sa malim zakašnjenjem, sasvim dovoljnim da svi budu na broju, i, sve u svemu, nema ničega što nije bilo na mestu i perfektno izvagano.

Sama svirka ne ostavlja prostora bilo kakvom cinizmu. Darkwoodi su imali odličan nastup, čiji najveći kvalitet predstavlja uvežbana i skladna ritam sekcija. Koncert je počeo neočekivanim i pomalo zaboravljenim biserom Potaman (koji na albumu izvodi ženski vokal). Ovo, svakako dobrodošlo iznenađenje je ipak zvučalo malo neubedljivo, kao da se Vuča tek raspevavao.

Sudar je već bila zantno bolja, i masa se uz nju razigravala. Sledi, među delom publike izuzetno nepopularni Šećer, a zatim, uz Treći Vavilon naglo naviru slike davno prošlih događaja vezanih za aktivizam, naš i Darkwooda - protesti, sneg, Sloba... Dačić? Ipak, to ne znači da nove pesme nemaju nikakve veze sa onim što nas okružuje. Štaviše, čini se da one sve vreme zapravo hvataju atmosferu u društvu – od energije 90-ih, preko strpljivosti sa početka 2000-tih, pa sve do nemoći i nezainteresovanosti koje danas preovlađuju.

Nostalgija se nastavlja uz Elektropionir, a zatim nestaje uz pesme „novog“ perioda: Regioni, Ženeva, U svim pravcima, Robot.

Promene u aranžmanu koje su došle sa novim članom, Vasilom Hadžimanovim, unose svežinu u pesme kao što je Baobab. Supernova je dobila gotovo lounge karakter, i pritom ne zvuči uopšte loše. Ispod reaktora je imala odličnu energiju, a Nedaleko odavde je zašla u nešto psihodeličnije vode. Nedostatak Jerićevih gitara je bio primetan u O pustinji.

U čak tri bisa stale su Zapremina tela, Usamljeni hašišar, koji je pokazao da momci još znaju da praše, i sjajna izvedba klasika U nedogled.

Darkwood Dub su jedan od retkih srpskih bendova koji je prerastao status alternativnog (odrednica koja u većem broju ovdašnjih slučajeva ostaje zauvek, voljno i nevoljno), što je donelo pomak ako govorimo o profesionalnosti i kvalitetu njihovih koncerata. I prvo, rasprodato veče u pogonu Doma omladine je to nedvosmileno pokazalo.

Povezano:

• Galerija fotografija
• Lunogled u novinama, Ritam arhiva (1995)
• Jedinstvo, recenzija (2008)

Najnoviji tekstovi