popboks  Intervju   | 24.10.2009. 

MILIVOJE MIĆA MARKOVIĆ

Jazz Around the Clock

Kada danas, posle 38 godina od nastanka, povremeno čujem Otpisane, zaključujem da ne bih ništa promenio

Razgovarao: Nebojša Marić

Foto: Popboks arhiva

Na otvaranju jubilarnog 25. izdanja Beogradskog jazz festivala, u četvrtak će, posle 25 godina od prestanka rada, nastupiti Marković-Gut sekstet, jedan od naših najboljih klasičnih jazz sastava. Tokom pet godina rada, bend je svirao na svim važnim festivalima u Evropi i svetu, snimio pet albuma, od kojih je Message from Belgrade objavila holandska etiketa Timeless Records. 

Jedan od lidera benda, Milivoje Mića Marković, bio je i jedan od najaktivnijih i najproduktivnijih jazz muzičara sa ovih prostora u prošlom veku. Njegova karijera se proteže od prvih igranki do velikih dvorana i festivala. U razgovoru za Popboks, pored odluke o okupljanju seksteta, Marković, između ostalog, govori o počecima, pojavi roka i situaciji na domaćoj džez sceni.

Kako je došlo do ponovnog okupljanja Marković-Gut seksteta?

Odluka o tome da posle toliko godina ponovo sviramo dugo se „kuvala“. Prvi put smo se našli pre godinu dana i razgovarali o toj mogućnosti. Svi su bili za, iako smo istovremeno bili svesni da će za ponovni nastup trebati puno proba i priprema. Bilo je i  drugih problema, jer smo rasuti na sve strane: Austrija, Amerika, Švedska, Dominikanska Republika...Sekstet će na BJF nastupiti u punom sastavu, u istom onom u kome je prestao sa radom početkom 1985. godine. Pridružiće nam se sjajan muzičar, saksofonista Jovan Džo Miković. On je pre 40 godina otišao iz zemlje i celu muzičku karijeru ostvario u inostranstvu, u Nemačkoj i Americi. O kakvom muzičaru se radi, dovoljno je pomenuti imena sa kojima je svirao: Cannonball Adderley, Freddie Hubbard, Charles Mingus, Jimmy Smith, Kenny Burrell, Lee Konitz, George Duke, Shelly Manne,  Albert Mangelsdorff...

Recite nam više o istoriji seksteta, s ove distance deluje da je to bio najbolji jazz sastav u jednom periodu. Šta smatrate najvećim uspehom benda?

Sekstet je osnovan 1980. godine. Iz jednog razgovora koji smo vodili Stjepko i ja iznedrila se ideja da započnemo nešto. Sledio je izbor muzičara. Veoma brzo smo se složili oko toga. Tako je počelo, i relatvno brzo usledilo je snimanje prvog albuma. Bend je tokom pet godina svirao na najznačajnijim festivalima: od Holandije do Italije i Turske, od Kube do Rusije. Najveći uspeh je što smo uspeli da sastavimo pet godina zajedno, a od uspešnih koncerata izdvojio bih nastup na Nortsee festivalu u Hagu.

Kako je izgledalo kada ste počinjali da svirate – od koga ste učili, koje pesme su se tada učile, koja muzika se slušala?

U muzičkoj školi sam učio tehniku sviranja na istrumentu /klarinet/, a džez sam učio slušajući radio emisiju koju je vodio Willis Conover na Voice of America, na kratkim talasima, sa puno šuma i prekida. Tada nije bilo gramofona, kasetofona,  ploča... Drugi izvor bili su filmovi, koje sam gledao po 10 i više puta, da bi zapamtio što više. Prve svirke su, kao i kod većine naših džezista, bile na igrankama. Na tim mestima se tada pored zabavne muzike, sviralo i dosta džeza.

Kako je došlo do okupljanja orkestra Plavi 9 i gde ste svirali?

To je bilo u Osijeku, gde sam tada živeo. Orkestar Plavi 9 je svirao igranke dva puta nedeljno.
Bio je to za to vreme vrlo solidan bend, sa dobrim repertoarom šlagera i džez temicama.

Kako je izgledao Beograd 60-ih iz vaše perspektive, gde se izlazilo i sviralo? Koliko vam je pomoglo iskustvo sviranja u KUD Branko Krsmanović?

Igranke su krajem 50-ih i početkom 60-ih u Beogradu bile glavna mesta za svirku. Sviralo se na više mesta, a dva najznačajnija su bila Indeks, gde je svirao Big bend koji je vodio Milan Kotlić, i Cafe bar na Terazijama, gde je sada Mek Donalds. Sa bendom iz Krsmanca bilo je vrlo korisno svirati, jer je bio dosta profesionalan u svirci, iako većina muzičara nisu bili profesionalci. Njegovu svirku krasio je fantastičan naboj entuzijazma i želje za sviranjem.

Kada ste prvi put čuli rok muziku, i kako vam se tada činila? Da li danas slušate nešto od rok muzike?

Prva rok kompoziciju koju sam svirao na igranci u Osijeku, negde 1956-7.,bila je Rock Around The Clock. Nekako smo došli do tih nota. Ta kompozicija je po formi bluz, tako da nije bilo problem to odsvirati. Drugačiji je bio način na koji smo to izvodili. Fraziranje nije bilo džezističko, a ritam je bio sa jakim naglascima na dva i četiri. Rok ne slušam, ali ga pratim. Sa mojom muzičkom kilometražom nije mi potrebno mnogo da ocenim o čemu se radi. Jedino što ne pratim je hevi metal.

Kako se danas osećate kad čujete temu iz Otpisanih? Koliko vam je trebalo vremena da je napišete, sa kojim muzičarima ste je prvo isprobavali?

Kada danas, posle 38 godina od nastanka, čujem Otpisane, zaključujem da ne bih ništa promenio. Relativno brzo sam pronašao ritmičku motoriku koja se javlja u pratnji. Sa melodijom je išlo teže. Kada se uobličila prva od dve koje postoje, počelo je traženje druge. To je prilično potrajalo. Poseban problem mi je bio most izmedju njih. Iako taj most ima svega dva takta, dugo me je mučio. Snimali smo u filmskom studiju u Košunjaku. Iako zamišljen kao muzički, on to u osnovi nije bio, sa tehnikom koja je bila užasno zastarela. Ton majstor Radojčić napravio je pravo čudo, uspevši da napravi snimke koje i danas slušamo. To su mono snimci, jer tonski uređaji za stereo nisu postojali. Izabrao sam najbolje muzičare, vrhunske profesionalce, i taj sastav je jedini sa kojim sam probao, i odmah nakon prve probe snimao.  

Sarađivali ste često sa Borom Rokovićem (1925-2006). Kako biste ga opisali kao prijatelja i kao muzičara (njegov stil), ako je to uopšte moguće razdvojiti?

Bora je bio divan čovek i profesionalac do daske, posvećen džezu do maksimuma. Dolazio je povremeno iz Nemačke gde je živeo, i donosio nove kompozicije i aranžmane za Big bend. Gotovo u svakoj od njih tražio je da sviram solističke deonice. Posebnu pažnju posvećivao je nalaženju pravog tempa. Dugo ga je tražio, ponekad po minut i više. I pored toga se dešavalo da nakon prvih taktova zaustavi bend i krene u novo traženje. Bilo je veliko zadovoljstvo raditi sa njim.

Kako je došlo do saradnje sa Leb i Sol na albumu Ručni rad?

U to vreme bio sam na mestu Zamenika direktora i Glavnog urednika u PGP-u. U studiju 5 Leb I Sol su snimali taj album. Nakon par dana rada,Vlatko me zamolio da se priključim u dve ili tri kompozicije. Materijal je bio samo provizorno izmiksovan. Poslušao sam delove koje treba da ispunim nekoliko puta i krenuo u snimanje. Mislim da je jedna bila first take, a drugu sam ponovio dva puta.

Šta mislite o trenutnoj situaciji na domaćoj jazz sceni?

Za ovu scenu se može reći da je živa, i to je najvažnije. Postoje grupe koje stalno rade, postoje ad hok sastavi. Big bend RTS-a na primer održava svakog meseca koncerte, vrlo često sa dobrim i kvalitetnim gostima. Na ovogodišnjem BJF-u pojaviće se jedna nova grupa – Jazz Sense,
sa vrlo zanimljivim delom i originalnim autorskim repartoarom.

Za kraj, odaberite tri omiljena albuma, uz obrazloženje zašto baš ti albumi?

Izbor omiljenih albuma vezan je za instrumente koje sviram: klarinet, alt i tenor saksofon. Klarinet- Benny Goodman i Buddy de Franco; alt saks - Charlie Parker i Cannonball Adderley; tenor saks- John Coltrane i Sonny Rollins. Ne bih izdvajao nijedan album ovih muzičara, jer mi svaki od njih predstavlja neiscrpnu inspiraciju.

Najnoviji tekstovi