popboks  Intervju   | 25.11.2009. 

PREDRAG IVANOVIĆ (Vokalni kvartet Predraga Ivanovića)

Zvezdani sjaj

Zanimljivo je da se u pesmi Pod sjajem zvezda ni na jednom mestu ne pominje Beograd, ali gotovo svi koji je vole kažu da im je prva asocijacija na tu melodiju upravo taj grad

Razgovarao: Vladimir Skočajić

Foto: Vladimir Skočajić

Predrag Ivanović (rođen 1930. godine u Beogradu) svira klavir, trubu, peva, komponuje, diplomirao je aranžiranje na koledžu Berklee, a verovatno je najpoznatiji kao osnivač Vokalnog kvarteta Predraga Ivanovića. Stihovi njegovog najvećeg hita idu otprilike ovako: „Pod sjajem zvezda ove noći, što moj nosi mir, za dragim likom u samoći, čeznu oči bez sna...“.

Ako i dalje nemate pojma o kome se radi, u intervjuu ispod imate priliku da saznate nešto više o ovom nepravedno zaboravljenom muzičkom geniju.

Predrag je simbol Beograda. Mnogi kažu da ono što je Frank Sinatra predstavljao za Njujork, to je Predrag bio za Beograd. Dok slušate njegovu muzku ispored očiju vam prolazi neko bezbrižno vreme, vreme kada novac nije bio najvažnija stvar na svetu, sređene devojke na vespama, letovanja u Rovinju, trg Marksa i Engelsa načičkan „tristaćima“ i „fićama“, zeleni autobusi GSP-a, prepuni bioskopi....

Sa Predragom sam razgovarao jednog subotnjeg prepodneva, u njegovom stanu u Palmotićevoj ulici. Nakon jednočasovnog razgovora, utisak o Predragu je sličan kao nakon slušanje njegove muzike – on je gospodin u svakom smislu te reči, maniri i bonton na svakom ćošku, perfekcionista kome ne može promaći nijedan detalj, vrlo prijatan u komunikaciji, vedar i lepo raspoložen.

POPBOKS: Za sam početak, recite mi kada i kako ste počeli da se zanimate za muziku, za sviranje?

Predrag Ivanović: To je bilo pre Drugog svetskog rata, i to najviše zahvaljujući mom bratu koji je bio sedam godina stariji od mene. On je kupovao ploče Louisa Armstronga, Dukea Ellingtona, Count Basieja i to su neka moja prva sećanja vezana za muziku. Da ne bih završio na ulici, kao svako dobro dete, počeo sam da sviram klavir, to je bilo negde u toku rata. Onda sam 1944. ili 1945. gledao film Serenada u dolini Sunca u kome je svirao orkestar Glenna Millera, i taj film je ostavio snažan utisak na mene – bio sam toliko zapanjen tim zvukom i pevanjem kvinteta The Modernaries, da sam odmah nakon toga kupio trubu. Tada još nisam imao pojma kako se ona svira, muku sam mučio sa tom trubom, pravio sam nesnosnu buku, nervirao komšije. Nakon nekog vremena, kada sam već malo savladao osnove, naišao je profesor muzičke akademije Bora Živojinović i pitao me „Izvinite, ko svira tu trubu“ i ja mu sav ponosan kažem „Ja!“. On mi se predstavi ko je i gde radi, i reče mi da mu trebaju đaci za akademiju. Nisam mogao da verujem da mi se ukazala ta prilika, tako da sam je oberučke prihvatio i upisao akademiju. Mnogo mi je pomoglo što sam znao da sviram klavir, jer je klavir nekako osnova svega.

Kada ste počeli da nastupate?

Već posle pet meseci svirao sam na igrankama na Zvezdini terenima na Kalemegdanu, po raznim ambasadama, i tada sam prvi put video jedan jazz bend tête-à-tête, a to je bio sastav Dinamo Bubiše Simića. Onda je 1948. godine Bobi Guteša napravio veliki jazz orkestar, u koji sam krajem 1949. bio primljen zajedno sa Mikom Živanovićem Žutim. Kada smo se pojavili u studiju 6 Radio Beograda, obojica smo imali po19 godina i bili smo u kratkim pantalonama, a ispred nas ozbiljni muzičari u svojim 50-im. Bili smo baš uplašeni tada. Srećom, Bobi Guteša nam je prišao, podržao nas rekavši da ništa ne brinemo, i zaista, vrlo brzo smo se uklopili u orkestar. Tako sam ja već 1950. godine bio solista Gutešinog orkestra na koncertima na Kolarcu.

Kakav su odnos imali komunisti prema jazzerima u to vreme?

Mnogi danas pričaju kako su komunisti zabranjivali jazz, ali to jednostavno nije tačno. Oni ga jesu mrzeli, ali ga nisu zabranjivali. Nisu čak ni svi komunisti mrzeli jazz, već uglavnom oni koju su došli u Beograd iz unutrašnjosti. Krajem 40-ih se čak mogla osetiti izvesna blagonaglonost informbiroa prema jazzu, mada ne toliko što su oni to kao voleli, već više zbog Staljina (smeh). Tako sam, na primer, upravo zahvaljujući šahisti Svetozaru Gligoriću, koji je bio komunista, 1949. godine došao u posed jedne ploče Dizzyja Gillespija. Da se razumemo – daleko od toga da su komunisti bili neki veliki ljubitelji jazza, ali isto tako mislim da nas partija nije toliko anatemisala koliko se danas priča.

Na šta se ponosite kada se setite tog vremena?

Ja sam ponosan što sam bio jedan od osnivača jazz udruženja. Pored mene, tu su bili: Bobi Guteša, Predrag Stefanofić, Duško Vidak, Kavaja... Baš u to vreme, krajem 40-ih, Duško Vidak je osnovao sastav u KUD-u Polet, koji je svirao u Prvoj ženskoj gimnaziji, današnjoj Petoj. Zahvaljujući Informbirou, 1949. smo dobili kompletno nove instrumente za ceo orkestar – četiri trube, pet saksofona, celu ritam sekciju i svašta još.

Još jedan važan momenat za moju biografiju je kada sam upoznao Boru Rokovića, 1947, koji je tada svirao trubu u Lotos baru. Uživao sam na njegovim koncertima. Upravo na njegovu preporuku je Guteša primio u orkestar Miku Živanovića i mene. Onda je Mika Živanović osnovao jazz orkestar Fis-dur u kome sam i ja svirao. Svirali smo svuda, ali verujte samo jazz. Imali smo aranžera Branka Pejakovića koji je često išao u američku čitaonicu i za nas skidao raznorazne aranžmane.

Da li ste u to vreme počeli da razmišljate o osnivanju vašeg seksteta, odnosno kvarteta?

Dok sam bio na Radio Beogadu, 1950. godine, osnovao sam muški kvartet kog su pored mene činili Dragoš Janković, Bata Senić i Zoran Oljača. Vežbali smo nekih mesec dana, nakon čega smo počeli da pevamo na igrankama. Onda su mi pomenuli jednu 13-godišnju klinku za koju rekoše da ima neviđen sluh i da predivno peva. Kada sam je upoznao, uverio sam se u to – nikada pre toga nisam čuo da neko tako divno peva sa 13 godina. Ona se tada zvala Aleksandra Vukadinović, i kasnije je postala moja žena. Tada je kvartet postao kvintet, a nakon što sam nam se priključila Mira Čohadžić, postali smo sekstet.

Koliko ste vežbali u to vreme?

Pošto smo svi bili studenti, imali smo obaveze, predavanja, jedino doba dana kada smo svi bili slobodni bilo je u sedam ujutru, kada smo se nalazili kod Mire u kući i imali probe. Vidite kakva je to bila ljubav prema pevanju. Pošto je Mira rešila da se ozbiljno posveti studijama koreografije, na njeno mesto je došla tada već renomirana pevačica Mara Popović.

U to vreme počinju i prvi koncerti seksteta – pevali smo u Domu armije, u Valjevu itd. Onda se pojavio jedan od prvih menadžera sa ovih prostora, bubnjar Spasoje Spasa Milutinović, i on je zahvaljujući nekima svojim vezama, 1953. u Zagrebu organizovao kocert beogradskih jazzera. Po njegovim rečima, on je pokupio kajmak beogradskog jazza – tu su bili Mile Pavlović, Duško Gojković, Bobi Guteša, ja, Bata Janković na klaviru...Nakon Zagreba, moj sekstet je produžio u Istru, gde smo imali dva koncerta, koji su tako dobro prošli, da mi neki prijatelji iz Hrvatske pričaju kako se i danas puštaju ti snimci iz Iste (smeh).

Koliko su u to vreme mediji bili otvoreni za muziku koju ste svirali?

Radio Beograd je 1952. godine organizovao audiciju, odnosno komisiju koja je slušala našu muziku kako bi donela odluku da li to sme da se emituje. Oni su kazali da je muzika vrlo dobra ali da je mnogo pro-američka i da ne smeju da puštaju naše pesme. U to vreme, muzički urednik Radija Novi Sad bio je Darko Kraljić, i upravo zahvaljujući njemu i njegovoj hrabrosti, pustili su nas prvi put pustili upravo na Radiju Novi Sad. Krajem 50-ih, ja sam otišao u vojsku, i kada sam se vratio, naš sekstet je postao kvartet i to su godine našeg procvata.

Koliko ste LP-jeva snimili kao kvartet?

Dve ploče, a treća pod imenom Pod sjajem zvezda je izašla 1978. i na njoj su sabrane sve pesme sa ona dva albuma.

Međutim, pesma Pod sjajem zvezda je nastala mnogo ranije?

Da, ona je nastala 1957. kada sam bio u vojsci. Tada sam osećao žal i nostalgiju za Beogradom i napisao sam tu melodiju na nekom starom klaviru u Domu armije, da bi kasnije stihove napisala Mira Savić. Zanimljivo je da se u pesmi Pod sjajem zvezda ni na jednom mestu ne pominje Beograd, ali gotovo svi koji je vole kažu da im je prva asocijacija na tu melodiju upravo taj grad. Na molbu Darka Kraljića ta pesma je ušla u film Ljubav i moda 1960. godine. Početkom 60-ih, tačnije 1964. svirali smo na renomiranom jazz festivalu u Montreux, i bili smo jedini sastav sa ovih prostora koji je tamo svirao. Kao pratnja, sa nama su bili Zoran Jovanović i Vlada Vitas. Onda smo svirali u Berlinu, i zapadnom i istočnom, u Sofiji...

Recite mi nešto o pesmi Selo Dža. Kako je nastala, kojim povodom, o čemu se radi u tekstu?

To je bila jedna serija za koju sam ja trebao da napišem muziku. U toj seriji se pominje selo Dža i način na koji sam ga ja video možete čuti u toj pesmi. Međutim, umesto te pesme, u seriju je ušla neka numera sa narodnim motivima.

Dokle je kvartet postojao?

Kada je 1965. umro Bata Senić, ja sam otišao na Berklee gde sam diplomirao aranžiranje i u to vreme kvartet zvanično prestaje da postoji. Kada sam se vratio iz Amerike, formirao sam sastav kog su pored mene i moje žene činile Cica Milač i Anđelka Bajić. U toj postavi smo snimili numeru Lulela je Jana.

U vreme kada je Vaš kvartet bio popularan, u Americi su bili aktuelni sastavi Four Freshmen i The Hi-Lo’s čija muzika je bila slična vašoj. Zanima me koliko su oni imali uticaja na vas?

Mi smo obožavali njihovu muziku, ali nikada ih nismo imitirali. Ja sam uživao u njihovom pevanju, jer ono zvuči tako prirodno, kao da su se našli u kafani i lumpovali.

Kako ste gledali na The Beatles, da li su vam se dopadali?

Jedini put u životu kada sam bio član neke komisije je bilo 1964. godine, kada su me pozvali da ocenim The Beatles i njihov film A Hard Day’s Night. Tada su komisije ocenjivale šta sme, a šta ne sme da se pušta u našim bioskopima. Bio sam oduševljen, oni su bili tako novi i drugačiji od ostalih. Naravno da sam filmu dao prelaznu ocenu i on je bio emitovan.

Koliko vam je muzika danas bitna, šta volite da slušate, uz šta se opuštate?

Svašta volim. Moji sin i ćerka su vrlo muzikalni i često zahvaljujući njima čujem nešto lepo. Baš sam nedavno bio na koncertu Georga Bensona u Sava centru. Moram priznati da sam se malo razočarao, jer on nije doneo ništa novo i zvuči bukvalno isto kao pre 30 godina kada sam ga otkrio i oduševljavao se njegovom muzikom.

Mnogi vas smatraju simbolom Beograda. Kako doživljavate Beograd danas u odnosu na onaj kada ste bili mladi?

To je teško pitanje (smeh). Koliko god da je Beograd sada različit u odnosu na onaj iz moje mladosti, mislim da i danas može da se provuče ono moje vreme, i dalje postoji taj duh grada. Danas je Beograd prepun razne muzike, ne samo jazza...Imate više izbora šta god da tražite.

Najnoviji tekstovi