popboks  Događaji   | 26.11.2009. 

WOVEN HAND U DOMU OMLADINE

Aleluja!

U Domu omladine je sinoć provejavala mitska atmosfera, a lider sastava iz kolorada, David Eugene Edwards, počastio je publiku i obradom Joy Divisiona

Nikola Marković

Foto: Stanislav Milojković

Mesto: Dom omladine, Beograd
Vreme: Sreda, 25. novembar 2009.

Koncert sastava Woven Hand bio je po mnogo čemu poseban događaj. Sala na spratu Doma omladine bila je odlično popunjena (u publici su se mogli čuti i komentari kako su sve karte rasprodate), a u vazduhu se osećala tenzija kakva krasi koncerte istinskih muzičkih veličina, što David Eugene Edwards i njegov bend svakako jesu.

Uzbuđenju je doprinosila i činjenica da su i ranije vođeni pregovori oko dovođenja Woven Hand u Beograd, te da je bilo samo pitanje trenutka kada će do ovog koncerta zaista i doći.

Druga stvar koja je morala svakom da upadne u oči – pardon, u uši – jeste fenomenalno podešen zvuk. Kao retko kad na „malim“ pop/rock koncertima u Beogradu, publika je mogla da čuje kristalno jasne bubnjeve, bas i gitaru, što nikako nije zanemarljiv detalj nakon godina zlopaćenja sa nižerazrednim ozvučenjima i nemarnim toncima u prostorima kao što su Dom omladine ili SKC.

Dodajmo svemu tome veoma prijatan ambijent renovirane sale i diskretno, sofisticirano osvetljenje na bini, pa možemo da zaključimo kako su se stekli svi preduslovi za nesmetano uživanje u samoj muzici i izvedbi gostujućeg benda.

Edwards intrigira već i samom pojavom – enigmatičnog izraza lica, s crvenom maramom na čelu i u sedećoj pozi, izgleda veoma živopisno i pomalo nestvarno - kao da je njegov stilizovani, vanvremenski lik s plakata za koncert sišao na par sati među obične smrtnike. I ponašanjem na bini podgreva takav utisak.

Neće gubiti vreme na banalnu komunikaciju s publikom i uobičajene zahvalnice, jer sve što ima da kaže učiniće stihovima i muzikom, ali i dramatičnom gestikulacijom – odsečnim pokretima glave, nemirnim mahanjem rukama i pogledom čoveka zaposednutog duhovima.

Iako se možda moglo očekivati da setlistom dominiraju pesme sa prošlogodišnjeg albuma Ten Stones, na ravne časti su se ređali hitovi iz čitave karijere benda, uz pokoju obradu, među kojima se izdvojila Heart and Soul Joy Divisiona. Edwards je čak delovao kao da jedva čeka da se vrati starijem materijalu, a izvođenje poletnih The Beautiful Axe i naročito Kicking Bird bilo je donekle lišeno pompeznosti sa studijskih snimaka.

Međutim, nakon laganog „zagrevanja“ na početku koncerta, sa svakom sledećom pesmom se svirka sve više zahuktava, a Edwards ponajviše briljira u teatralnim propovedima praćenim diskretnom muzičkom pratnjom.

Bilo bi nepravedno ne pomenuti i fenomenalan bend, koji ne samo što prati Edwardsa već i značajno doprinosi bogatoj zvučnoj slici, ostavljajući utisak da je na bini i više od trojice muzičara. Naročito se ističe maestralni bubnjar Ordy Garrison. Na licu basiste Pascala Humberta oslikava se životno iskustvo mudraca koji je prošao sito i rešeto, odmerenost i stroga fokusiranost na sviranje, ali i mladalačka radost u retkim trenucima kada dobije priliku da izbije u prvi plan.

Kulminacija je bila tokom izvođenja Whistling Girl sa albuma Mosaic. Za razliku od studijske verzije, ovde Edwards nastupa u intimnoj, solo varijanti. Glasu i bendžu tek se nakon nekoliko minuta priključuju bubnjevi, a Humbert do kraja pesme ostaje van bine. Da se harizmatični frontmen (ali i publika) najudobnije oseća u solo delovima potvrdio je i na drugom (!) bisu, kada je, na opšte oduševljenje prisutnih, bez pratnje izveo i jedan od prvih hitova svog starog benda 16 Horsepower – Black Soul Choir.

Na samom kraju koncerta, čuje se prodoran urlik iz publike: „Aleluja!“  Edwards se okreće prema momku koji je pustio glas, i blagonaklonim gestom „aminuje“ njegove reči. Pravi završetak večeri za dugo pamćenje.

• Galerija fotografija Stanislava Milojkovića

Najnoviji tekstovi