popboks  Albumi   | 18.01.2010. 

REBEL STAR

Kalifonija

(Odličan hrčak/Label Star)

Bend Milana Glavaškog objavio je novu kolekciju pesama o suncu, moru, gradu, ljubavi... Jednom rečju, o Kalifo(r)niji

Milan Vukelić

Već predugo, ovo mi je jedna od iskonskih slika neostvarene sreće: neki stari kabriolet (mada može i novi, ne bunim se), sunčano nebo i autoput koji se, čini mi se, zove Ventura. Tu su još i pamučna odeća, the significant other na suvozačkom sedištu, pitomi kalifornijski predeli koji promiču pored i stereo uređaj s kojeg bruji bilo šta od Howlin’ Wolfa do Stonesa, Beach Boysa i dalje.

Može i novi album Rebel Stara, Kalifonija.

Dve godine nakon prvenca So, novi bend Milana Glavaškog (Eva Braun, Popcycle) objavio je novu kolekciju pesama o suncu, moru, gradu, ljubavi... Jednom rečju, o Kaliforniji. Album sam inače preslušao nekoliko puta uopšte ne primetivši da u naslovu nema slova „R“, dok mi to neko nije rekao. A kalifonija inače znači „lepota glasa“. Aleksandar Zograf zato je uradio dobar posao kao autor omota, podelivši ga u dva dela: pevajuće (nasmejano?) lice i – šta drugo nego onaj kabriolet. 

Ne treba se zavaravati. Sećam se s kakvim sam užasom pratio svedočenja posetilaca SAD-a, koji su listom govorili kako tom zemljom maltene kao aveti hodaju sve sami japi-kiborzi, hipergojazne spodobe i teška sirotinja; ništa Hemingway, ništa Steve McQueen, ništa Dylan...  Iako bi čovek očekivao da takvo saznanje izazove veliko razočaranje kod jednog muzičara, kod Glavaškog do neke dramatične promene nije došlo. Novi album još je američkiji od prethodnog, ali istovremeno duboko ličan i, samim tim, lokalan.

Valjda u tome i jeste štos: nije Amerika ni bolja ni gora od ostatka sveta ili same sebe od ranije, ali neke mitske slike bi trebalo ostaviti na miru. Mitovi su postali sasvim privatna stvar, moja i tvoja, nema više Nas. Jer, neću valjda odbaciti rajsku sliku Kalifornije iz pesama Woodyja Guthrieja o „dustbowl“ izbeglicama samo zato što tom saveznom državom trenutno upravlja jedan republikanac (pa makar to bio Schwrazy), ili zato što ima najveći postotak veštačkih sisa na svetu...

Sve to postaje nevažno u onom kabrioletu, vozili ga vi na Venturi ili u svojoj glavi. Ili u jugiću, na autoputu Beograd-Zagreb. Mislim da se učenim jezikom to zove transpozicija.

Možda grešim, ali rekao bih da otprilike na te stvari misli i Milan Glavaški kada ponekad i doslovno iste stihove koristi i u pesmama uz koje je najbolje malo razdrljiti košulju, rasplesti kosu i gledati u sunce dok oči izdrže, i u pesmama o ljudima koji „žive u tami i što su tako sami“ (naslovna Kalifonija i odmah zatim Vetar)... Drugim rečima, ne postoji apsolutna sreća, Kalifornija je u tom smislu izmišljena zemlja. A i šta će nam Kalifornija ako imamo kalifoniju?

Na albumu se smenjuju prizori puni životne radosti („na zapadu sam i sunce prija“, „moja su sećanja suviše živa i jarko plava su“, „sunce iznad treme i dobar događaj“, „dani su dugi kada se ljubiš“...) s čistim bluesom („što živimo u tami i što smo tako sami“, „gladni slećemo na otpatke od turista“, „čeka nas težak i dugačak dan“), neretko i u istoj pesmi. Usna harmonika spaja nespojivo.

Iako zahteva i izvesnu slušalačku ozbiljnost, na albumu nema celomudrenih misli i mišlenija, tako bolno sveprisutnih u srpskom alternativnom rocku, od kojih vam uleće tupilo od nekuženja (V. Ivančić).

Nema ni teških reči, osim u nekoliko navrata, kada se približava socijalnom angažmanu. „Nek me nosi reka do tebe najdraža/ Dok napadaju vuci sve što razmišlja/ Neću da im sudim, nek idu dovraga“, besan je i romantičan Glavaški u pesmi Reka, dok u zatvarajućoj Industriji, idealnoj za koncertni sing-along, „u ime globalnog straha i velikog mraka za sve“ priznaje da smo svi „odavno zajebali se“.

Uzgred, valjda smo konačno došli do trenutka kada se pesma s nazivom Zagreb neće smatrati političkom izjavom; pre će biti ljubavna: „Zatvoriću oči da se setim tvog lika/ Verujem da još si tu“.

Osećanje fine melanholije, negde na pola puta između radosti i tuge, prisutno je na celom albumu, ali najviše u meni lično najlepšoj pesmi na albumu, Grad.  Nije to novo Staklo, kao što ni cela Kalifonija ipak ne uspeva da dobaci jednako daleko kao So (nije to lak zadatak!), ali ta pesma leči.

Jer, kakav to čovek moraš biti, pa da ne reaguješ na ove stihove:

Kada padaš u mrak
Kad piješ za doručak
Kad spavaš dok niko ne spava
Zaboravi na sve
Ružne, bele i debele
Kerove što sumnjaju u nas!

Povezano:

• Ništa više nije besmisleno, intervju sa Milanom Glavaškim (2007)

Audio:

• MySpace

Najnoviji tekstovi