popboks  Intervju   | 21.01.2010. 

OLIVER, JANKO, NENAD – Kanda Kodža i Nebojša

Jačanje imuniteta

Trema prolazi kad prvi ritam počne da ’kida’. I tada su, kao i danas, u bendu bili vrsni muzičari. Razlika je samo u senzibilitetu

Razgovarao: Nebojša Marić

Foto: Stanislav Milojković

Bliži se kraj glasanja za godišnje nagrade Popboksa. Prošle godine su i kritika i publika za najbolji domaći album proglasili Deveti život Kande Kodže i Nebojše. Takođe, njihov album Prekidi stvarnosti kritičari ovog sajta su proglasili za najbolji u 2005. godini.

Beogradski bend ulazi u treću deceniju postojanja, što je bio još jedan važan povod da napravimo presek dosadašnje karijere i pokušamo da sagledamo kakva je trenutna situacija sa duhovima u ovom gradu i zemlji. Prvi sneg u Beogradu je bio idelna situacija za tako delikatan zadatak. 

POPBOKS: Kanda Kodža i Nebojša je trenutno jedan od koncertno najaktivnijih bendova u zemlji. Koliki napor iziskuju stalna putovanja i šta vam ona daju?

Oliver: Svirke nas ispunjuju u emotivnom smislu. Pored toga, tu postoji i duh zajedništva. Tokom putovanja se usaglasimo sami sa sobom. S druge strane smo podložni bolesti kad se to završi, pošto nam često svima padne imunitet. Od toga šta radimo i u kojim uslovima radimo, pa do toga koliko se trošimo, to je i normalno. Ne pamtim kad se nisam razboleo. Tačno posle dva dana me stigne, kad sastavimo duža putovanja.

Gde ste svirali poslednje koncerte?

O: Kosovska Mitrovica, Pirot, Niš. To je bilo u četvrtak, petak i subotu. U nedelju je sve bilo dobro, a onda sam se u ponedeljak razboleo.

Janko: Ja sam na povratku iz Crne Gore dobio upalu oba uveta. Ali generalno smo navikli na takav život.

Šta vam predstavlja najveći problem na putovanjima?

O: To što nemamo neku naviku, niti imamo bilo kakvo ograničenje u smislu da nas nešto tera da vodimo računa o sebi, da nam neko kaže ’E, ovo ne može’. Tako da, koliko smo popili za ta tri dana? Ja sam sam popio jednu i po flašu Jacka Danielsa. U Kosovskoj Mitrovici su se neki likovi šteknuli u backstage, i krišom su mi iz ranca izvadili flašu, bilo je možda šest deci, i konjine su napunile sebi dve velike čaše, kao sok. Ja sam popizdeo, zamalo da izbije tuča, ali sam se iskulirao.

J: Inače je bilo fenomenalno tamo.

O: Ma, da. Bio je to samo incident. Nismo hteli da to utiče na bilo šta. Svima nam je u malom mozgu bilo da tim ljudima treba da pružimo nešto.

Prvi put ste svirali u Kosovskoj Mitrovici. Kakvi su vam utisci?

O: S jedne strane, kada govorimo o životu u gradu, tamo je bolje nego recimo u Pirotu. U Pirotu ljudi stvarno teško žive. Mi smo spavali u nekoliko kuća, i ni u jednoj nije bilo grejanja. Ljudi imaju duha, super se zezaju, samo im fali malo novca. Mislim, nisu oni u fazonu da o tome pričaju, ali to se vidi.

J: Da, u Kosovskoj Mitrovici je malo bolje što se toga tiče. Do skora su ljudi primali veće plate. Samo što stvarno žive u stalnoj napetosti.

O: Tamo su stalne čarke sa južnim delom. Opasnost se oseća. Ljudi u kućama moraju da drže puške i pištolje. Meni je ovaj čovek iz zezanja poklonio bombu kao suvenir. Nisam je uzeo.

Kako je došlo do toga da Deveti život bude vaš najmračniji album do sada?

O: Takav je bio trenutak, tako su se stvari poklopile. U kreativnom smislu smo i bend i ja dali sebi oduška i namerno nagnuli na tu stranu. Verovatno za to postoji neki razlog na dubljem nivou. Mislim da su u pitanju razočaranja, neka otkrića i na ličnom i na društvenom planu koja ti teško padaju. Konkretno, to je trenutak kada vidiš da nije Milošević za sve bio kriv, nego da tu postoji puno toga što je jako teško promeniti zato što je mnogo dublje u nama. Eto takve stvari su uticale na atmosferu albuma. Inače, on ima tu mračnu notu, ali mislim da kad se malo više uživiš, na njemu možeš da čuješ i mnogo toga veselog i optimističnog. On ima pozitivan kraj, nakon što prođeš kroz mrak.

Janko, ti si došao tokom snimanja albuma. Koliko ti je trebalo vremena da se uklopiš?

J: Nije mi trebalo puno. Da se razumemo, ja sam odrastao sa KKN-om dok je još bio Afirmator. To je bila plejada tih bendova – DLM, Klajberi, Presing...

O: To je bila jedna srećna okolnost, da mi naletimo na njega i on na nas u tom trenutku.

J: Trebalo nam je dve-tri probe, i posle toga smo ’ispeglali’ Valjevo.

Nenad: Došao je četiri dana pred taj koncert. Izgledalo je nemoguće da ćemo uspeti da se sastavimo, ali sve je prošlo odlično. Janko je na albumu odsvirao tri stvari. To su bile deonice koje je snimio i Nikola, ali kojima nismo bili zadovoljni. I to treba reći – kad nas je Nikola gledao poslednji put, rekao nam je da je bend bolji nego kad je on bio u njemu. Mislim da priznati tako nešto nije mala stvar.

Šta radi Nikola sada?

O: On je u Nemčkoj. Ima i bend, i dobra je to muzika.

N: Treba da objave album. Dostavićemo vam ako hoćete da ga recenzirate (smeh).

Šta mislite o srpskoj rock sceni, šta je po vašem mišljenju problem?

J: Ja mislim da su problem virtuelni bendovi. Srpska rock scena ne sme sebi da dozvoli da ima virtuelne bendove koji su svuda po medijima, a kada se napravi koncert ne dogodi se ništa. I problem je što ne postoji mainstream. Doduše, bio je tu i ovaj Festival domaće muzike, gde se neki probijaju. Meni je to malo ni-na-na-na. Super je sve, ali vidi se da je iz iste kujne izašlo. Ni to nije rešenje. Treba da ima 100.000 bendova koji sviraju do jaja, i tu da bude ono ’Ti možeš da sviraš, ti ne možeš...’.

O: Nema podloge.

J: Pa nema podloge. Bespotrebno se puni medijski prostor, a nema nikakvog efekta. A efekat treba da bude brdo ljudi koji vrište i jedva čekaju da ’ispeglaš’ stvar.

A da li postoji neki novi bend koji vam se sviđa?

J: Pratim scenu, ali mi se tu i tamo svidi samo neki reggae.

O: Meni se svideo Repetitor, ona pesma Opet jak. I spot i pesma su mi fenomenalni.

J: To je ok, ali generalno mi je sve danas tanko.

Olivere, da li ti je u početku bilo teško da izađeš na binu? Postoji gradska legenda o nastupu na POK-u, na kom si sve vreme stajao okrenut leđima. Da li je to bila jedna od prvih svirki?

O: Da, da, imao sam tada frku žešću. Ja sam bio u fazonu ’Ljudi, šta vam je? Hajde samo da sviramo probe, da se zezamo. Zašto da pravimo koncerte?’. To je bilo kad sam imao 16 godina. Nisam bio okrenut, ali sam imao problem s tim. Morao sam i da se napijem, imao sam strašnu tremu. I sada je imam, ali je tada to bilo užasno. Baš je zračilo.

Čini mi se da i danas postoji napetost u vezi sa vašim živim nastupima. Da li ti to osećaš?

O: Ja i danas imam bliske ljude koji mi pomažu da to prevaziđem. Kod mene je tada postojala negativna trema. Ja sam imao trenutke na tim prvim koncertima kad mi potpuno utrnu ruke. Ne mogu da se pomeram na stejdžu uopšte. Sada više to nemam. A i brzo je prošlo. Trema prolazi kad prvi ritam počne da ’kida’. I tada su u bendu bili vrsni muzičari kao i sad, razlika je samo u senzibilitetu.

Da li možeš da mi kažeš preciznije u čemu je razlika između postave KKN-a danas i one koja je svirala 90-ih, uz pojedine izmene?

O: Meni lično više leži ova sad postava, jer je rokerskija. Tvrđe se svira. Ovi ranije su bili više jazzeri i ložili su se na to. Zazirali su od toga da budu rock muzičari, da to bude rock bend. Ja sam to jedini hteo baš onako otvoreno. E sad, to mi je jako čudno pošto je Rac dobro svirao u Partibrejkersima, dobrom ortodoksnom rock bendu. Dobro se uklopio kao muzičar koji je imao potpuno drugačije pretenzije. A to on u ovom bendu sam nije mogao.

Kako ste razmišljali na početku ove nove inkarnacije benda? Šta si u tom trenutku želeo?

O: Jedini motiv mi je bio da što bolje sviramo i da imamo što bolje tekstove. To je bio jedini motiv. A što se tiče uslova, jedini je bio da ne želim da sviram sa ljudima sa kojima se ne družim. Znači da sviram sve sa ortacima, a ne da skupim neke ljude tek tako, da bi to postojalo. Ovaj bend, to je naša ekipa. To je inače više izgledalo kao pauza nego kao raspad. Rac je otišao u vojsku, Top je otišao na stipendiju, ja sam bio kod najboljeg druga u Los Anđelesu godinu dana pa sam se vratio. To je bio sledeći korak. Rac se dugo vremena predomišljao. Posle par proba smo napravili demo snimke i shvatili u kom pravcu želimo da idemo i to je bilo to. Bilo je problema oko imena benda, Rac se malo ljutio. Meni je stvarno bilo svejedno da li će ili neće... Ali to je stvarno olakšalo stvari, pošto je bend tada već dugo postojao. A drugo, to je stvarno zvučalo kao taj bend. Po meni, sentiment je ostao, a ono malo što je ranije falilo smo konačno dobili.

N: Dobro je što je bend preživeo. Veliki broj sastava iz tog perioda više ne svira – DLM, Eyesburn... Ti bendovi su u stvari ispisnici većine ovih mamlaza koji su danas u strankama, jer su sve one osnovane u to vreme. Tako da je dobro da postoje neki pratioci, koji imaju šta da primete.

Kako vam se čini medijska slika danas? MTV se više otvorio prema bendovima...

N: Dobro je da konačno imaš televiziju koja emituje domaće spotove zato što joj je to ok. Jednostavno, smatraju da je to u redu, što se unazad 10 godina nije događalo. Ima i drugih medija koji su otvoreni za domaće bendove. Sa druge strane, mi smo već toliko toga prošli i odsvirali da nam takva stvar ne može mnogo pomoći.

J: Niti smo mi postali popičniji zato što možeš da nas vidiš na MTV-ju. Ali nije to bitno. KKN ako postane mejnstrim bend, ja bih bio srećan. To bi značilo da su se neke stvari mnogo promenile.

Šta ti misliš Olivere o poziciji benda, da li bi i pod kojim uslovima pravio kompromis?

O: Pre će da se promene neke stvari nego što će bend napraviti kompromis. Ja to moram da naglasim. Mi smo nesposobni, nismo u stanju... Mislim da i kada bismo hteli da napravimo nešto u tom smeru, mi to ne bismo znali. Iz istog razloga iz kog Rac nije mogao u ovom bendu da svira na određeni način, a u Partibrejkersima je to radio veoma dobro.

J: Ma ide to kao što se poklapaju zvezde, i nama se može dogoditi.

O:  Ali, ja mislim da će bend u svakom slučaju da traje. Kao što seksualna revolucija treba da traje. To je iz onog filma (smeh)...

Najnoviji tekstovi