popboks  Tema   | 03.02.2010. 

NAJBOLJI HORORI XXI VEKA (DO SADA)

Pusti pravu stravu unutra

Horor je najbolji dokaz da kalendari i promene u njima na globalnom planu ne znače baš ništa. Kad bi čovečanstvo okretanjem lista na kalendaru bilo u stanju da stvarno okrene novi list, možda bi horora bilo manje u stvarnosti, pa time i na filmu

Piše: Dejan Ognjanović

Ulazak u novi milenijum nije ljude značajnije približio "novom dobu". Nove krize i novi problemi, zajedno sa onim starim, doneli su ljudima nove tenzije, nove nesigurnosti, nove strepnje – pa time i nove povode za vekovnu potrebu za vakcinacijom fiktivnim strahovima radi jačanja rezistencije na one realne.

Drugim rečima, najbolji horori nastali u prvoj deceniji trećeg milenijuma ne donose radikalno drugačiji odnos prema praiskonskim strahovima, bez obzira što neki od njih mogu nositi aluzije na određenu savremenu stravu (od psihopata i nasilja u sopstvenom domu, od terorizma, od pandemije, od sveopšte kataklizme...). Spajajući arhetipske strahove (od mraka, od stranaca, od samoće, od gubljenja identiteta, od smrti...) sa aktuelnim strahovanjima, horor filmovi su i u 21. veku bili više nego traženi i gledani. Njihova uloga se i dalje sastoji u osciliranju između dve krajnosti: između jednog oblika eskapizma (kao produkti industrije zabave) i kritičkog preispitivanja stvarnosti (kroz autorske, individualistički mračne vizije ljudskog stanja).

U smislu trendova, najupečatljiviji koji se može primetiti čak i ovlašnim pogledom na donju listu, jeste dominacija azijskih kinematografija, a pre svih japanske. Japanski horor je na velika vrata dospeo u svet 1998. filmom Krug Hidea Nakate, što je omogućilo još jaču produkciju tog žanra u regionu i upadljivu dominaciju japanskog horora na relevantnim listama.

Paralelno sa neviđenim usponom japanskog horora primetna je stagnacija horor-velesile, Amerike. U 21. vek Amerika je ušla kreativno bankrotirana, i to se ne odnosi samo na poslovično oprezni i reakcionarni Holivud, nego i na njegovu alternativu u vidu "nezavisnih" studija (sve više u vlasti mejdžora) i niskobudžetne produkcije. Američki B-film, nekadašnji zlatni rudnik onog najboljeg u američkom hororu (John Carpenter, George Romero, Wes Craven...), u novom milenijumu je postao podjednako neinspirisan kao i njegovi bogatiji holivudski rođaci, sa retkim tragovima nekadašnje vitalnosti i energije.

Najkrupnija "inovacija" koju je Amerika dala hororu u 21. veku jeste bizarni novi pod-žanr nazvan "torture porn", u kome se vaskrsavaju nekadašnje slasher formule (pretežno šumska varijanta, a la Petak 13. ili Pre zore, uz poneku urbanu varijaciju) i survival horori (na tragu Oslobađanja), ali sa pojačanim dozama znatno inventivnijeg, prolongiranog sadizma prema žrtvama. Umesto da ih srede u par sekundi jednim rezom preko grla ili zamahom sekire, kao u stara dobra vremena, pre par decenija, današnje psiho-ubice vole da svoje žrtve drže zatočene u mračnim i prljavim podrumima i nadugačko se iživljavaju nad njima, uz mnogo štroke, suza, usirene krvi, modrica, bodljikavih žica, lanaca i kuka, te nadahnutih sprava za mučenje iniciranih u najgledanijem horor serijalu 21. veka – Slagalici strave (šest nastavaka za šest godina).

Izvan toga, najkrupniji trend u američkom hororu jeste – beslovesno rimejkovanje klasičnih B-horora sa znatno višim budžetima, sa seksipilnim modelima i TV zvezdama u glavnim ulogama, i sa igranjem na sigurno koje nikada u istoriji horora nije proizvodilo ništa više od mediokritetizma. Stoga je takva sudba zadesila skoro sve pokušaje oživljavanja (zapravo: unovčavanja) stare slave, uz samo par pomena vrednih izuzetaka, kao što su nova Brda imaju oči (2006) ili zaglupljeni, ali ipak mestimično solidan američki Krug (2002) kao začetnik trenda amerikanizovanja azijskih horora.

Zbog jezivog američkog oportunizma i nepostojanja kvalitetne mlade krvi među novim generacijama koje bi da naslede ostarele ili preminule majstore, u zapadnim kinematografijama sve više od Amerikanaca žanrovsku štafetu preuzimaju Englezi, Španci i – pomalo iznenađujuće – Francuzi. Iako Francuska doskora nije imala pomena vrednu tradiciju visokokvalitetnog horora, u poslednjih desetak godina proizvela je obilje sjajnih, žestokih, brutalnih horora u kojima tinja i rasplamsava se žeravica autentične žanrovske misli (i akcije) koja je u Americi gotovo zgasla.

Evo, dakle, 10 najboljih horora snimljenih u belome svetu u periodu 2000-2009. Jedini kriterijum za izbor bili su estetski kvaliteti, odnosno maksimalno korišćenje svih potencijala horor žanra za umetničku i smislenu kreaciju realnih mračnih svetova. Ovo što sledi je jedna moguća lista koja, sasvim sigurno, ne može da se smatra apsolutnom niti zadovoljavajućom za sve gledaoce. Zbog toga je, nakon elaboracije 10 najboljih po izboru ovog kritičara, ponuđeno još 15 naslova koji za malo nisu uspeli da se uguraju u top 10 tesnac, a za koje bi gledaoci drugačijih nazora ili ukusa sigurno mogli da glasaju kao za skoro jednako vredne.

10. PULSE - Kyoshi Kurosawa (Puls; Japan, 2001)

Grupica studenata pokušava da otkrije tajnu iza talasa samoubistava u Tokiju koji je na neki način povezan sa Internetom i sobama čiji su prozori i vrata oblepljeni crvenim selotejpom.

Nove tehnologije ovde su izvor strave. Internet se u Pulsu bukvalno pretvara u portal preko koga mrtve duše s one strane grabe "mrtve duše" koje s ove strane monitora beživotno zure u njihovo treperenje... Odlična kamera i gusta atmosfera pretnje (zahvaljujući i zvučnom dizajnu), kao i par nezaboravno stravičnih scena, obogaćuju ovaj sumorni, artistički film strave.

9. FRAILTY - Bill Paxton (Krhkost; SAD, 2002)

Dva dečaka odrastaju zajedno s ocem koji, odjednom, postane ubeđen da mu je Bog podario moć da u naizgled normalnim ljudima vidi demone koje mora da svojeručno pobije, uz pomoć sinova.

Potresna i nadasve uverljiva porodična drama koja apeluje na jedan od primarnih strahova: šta ako neko od nama najbližih postane – monstrum? Strava nije toliko u ubistvima koja otac čini, koliko u pokušajima dečaka da pojme brutalni svet odraslih i njegovu često zbunjujuću logiku.

8. 28 DAYS LATER - Danny Boyle (28 dana kasnije; Velika Britanija, 2002)

Mladić se budi u bolnici, 28 dana nakon što je veći deo Engleske preplavljen pobesnelim "zombijima". Luta kroz pusti London, a onda i kroz engleske krajolike u pokušajima da izbegne zarazni ujed, a susreti sa nezaraženim ljudima nose skoro podjednaku, ako ne i veću opasnost.

Fascinantan je Boyleov osećaj za tajming i saspens: iako film traje skoro dva sata, to vreme je maksimalno iskorišćeno kako za nezaboravne, zlokobne prizore opustelog velegrada (na početku) tako i za munjevite, dinamično montirane i žestoke scene okršaja sa pomahnitalima, prošarane ponekom sporijom, ali dramski značajnom scenom. Akcija i kontemplacija u savršenom su skladu sve do, eh, previše konvencionalnog završetka.

7. THE OTHERS - Alejandro Amenabar (Duhovi u nama; SAD/Španija, 2001)

Film počinje vriskom pri buđenju glavne junakinje, Grace (Nicole Kidmen), a ostatak predstavlja njen put do shvatanja pravih razloga za taj vrisak, odnosno sastoji se iz etapa u njenom spiritualnom i moralnom buđenju. Te etape čine dolazak troje tajanstvenih slugu u njenu ogromnu kuću obavijenu maglom na engleskom ostrvu Džersi, pokušaji da zaštiti svoje dvoje dece od ''alergije na svetlost'', ''povratak'' njenog muža iz rata i, naravno, manifestacije ''onih drugih'' iz naslova.

Po tradiciji bliži evropskom filmu, ili klasičnim pričama o duhovima iz XIX veka, ovaj horor predstavlja jedno od najperfektnijih prenošenja esencijalne gotske atmosfere (i značenja) na celuloid. Preokret na kraju je možda predvidiv, ali je toliko smisleno stopljen sa temom da to nimalo ne smeta.

6. MARTYRS - Pascal Laugier (Mučenice; Francuska, 2008)

Devojčica pobegne iz zatočeništva nepoznatim sadistima samo da bi izrasla u psihički izmučenu ženu. Kada, nakon 15 godina, otkrije identitet svojih mučitelja, na njenoj nerazdvojnoj prijateljici ostaje da otkrije razloge za njeno mučeništvo.

Reditelj nam pruža čisti filmski destilat ogoljenog, bezizlaznog košmara. Tematski, on dosledno proučava bol i njegov uticaj na telo i psihu, iznoseći priču o žrtvama koje, čak i ako prežive, ostaju robovi duboko urezanih ožiljaka. Njegove najstravičnije scene su, istovremeno, duboko potresne i tužne.

5. ANTICHRIST - Lars Von Trier (Antihrist; Danska, 2009)

Kada u trenutku nepažnje roditelja sinčić pogine, oni odlaze u svoju brvnaru u šumi kako bi On (Williem Dafoe), inače psihijatar, zalečio Njene (Charlotte Gainsbourg) psihičke rane. Ipak, stapanje s prirodom možda i nije tako dobra ideja.

Intelektualna provokacija danskog troublemaker-genija preispituje odnos čoveka i prirode i muškarca i žene na retko smeo i politički-nekorektan način. Formalno savršen, idejno uzbudljiv, hororično šokantan i zlokobno pesimističan, Antihrist je redak primer pomalo zaboravljene umetnosti horor subverzije.

4. LET THE RIGHT ONE IN - Tomas Alfredson (Pusti pravog unutra; Švedska, 2008)

Mali plavokosi Šveđanin pokušava da opstane u paklu osnovne škole gde ga ugnjetavaju siledžije, a u preživljavanju mu pripomaže nova drugarica, pomalo mršava i bleda, budući da je na specijalnoj dijeti. Hrani se isključivo ljudskom krvlju…

Evo jedne tople ljudske priče o vampirima dečjeg uzrasta – ili barem dečjeg pojavnog oblika. Gorko-slatka parabola o odrastanju i prihvatanju odgovornosti, o prvoj ljubavi i ljubavi za ceo život, o ceni prijateljstva, ljubavi i života… Pusti pravog unutra u svojoj srži ima nežno ljudsko srce koje kuca ispod površine hladnog švedskog predgrađa i njegovog krvlju poprskanog snega. Kamera i režija odlični su na suptilan, nenametljiv način: sve je podređeno likovima i drami.

3. VINYAN - Fabrice Du Welz (Vinjan; Velika Britanija-Francuska-Tajland, 2008)

Cunami odnese sina-jedinca, ali majka je ubeđena da je njeno dete živo. Misleći da ga je videla na mutnom snimku iz jedne tajlandske džungle, ona zajedno s mužem kreće u srce tame. Pritom je, kao i kod Conrada (i Coppole) džungla samo simbol ljudske duše.

Sličan mehanizam kao u Antihristu, i sa sličnim implikacijama: iracionalna žena dolazi na svoje kada kroči u okrilje maćehe-prirode, a naivno-racionalan muž biva uništen popuštanjem njenoj histeriji. Nenametljiv, suptilan, zlokobno atmosferičan film u kome se egzistencijalna, psihološka i metafizička strava neosetno stapaju u nekonvencionalnoj, artističkoj horor drami.

2. HAUTE TENSION - Alexandre Aja (Krvava romansa; France, 2003)

Na usamljenoj seoskoj farmi psihopata pobije jednu porodicu, njihovu ćerku otme i odveze u noć, a njena drugarica kreće za njim kako bi izbavila prijateljicu - i nesuđenu ljubavnicu. Mnogo će krvi biti proliveno dok se ne otkrije da stvari nisu baš takve kakvim se čine.

Prostodušna žanrovska publika bila je uglavnom zbunjena i razljućena preokretom na kraju, a slično važi i za većinsku kritiku koja nije shvatila da je baš taj twist ono što ovaj perfektno snimljen, odglumljen i režiran horor izdiže iznad nivoa "samo" odličnog slashera. Krvava romansa je nenametljivo inteligentna rekonstrukcija i nadgradnja klasičnog američkog slashera sa radikalno izmenjenim odnosom prema rodnim ulogama. Sušta je genijalnost što je ovde "poslednja devojka" napokon poistovećena sa "monstrumom". Posle ovog filma ni Noć veštica više ne izgleda isto.

1. AUDITION - Takashi Miike (Audicija; Japan, 2000)

Udovac odluči da preko audicije za nepostojeći film upozna idealnu ženu. na kraj use odluči za prelepu, ali misterioznu devojku čija ideja posesivnosti prevazilazi sve granice normalnog…

Audicija, da, ali ne bosanska! Festivalski uspeh ovog filma zapadu je otkrio japanskog genijalca, Takashi Miikea, koji sa zadivljujućom spretnošću oscilira između žanrova, ili ih međusobno spaja u neviđene konglomerate.  Ono što počinje kao perfektno režirana kronenbergovska (blago-bizarna, skoro crnohumorna) drama, u drugoj polovini polako ali sigurno prerasta u sve otrovniji horor-triler, koji kulminira jednom od najšokantnijih završnica u istoriji filma. Strava je ovde intelektualne kao i visceralne prirode, a Miike jednako vešto udara i u glavu i u stomak i u međunožje.

0. BATTLE ROYALE - Kinji Fukasaku (Borba do poslednjeg; Japan, 2001)

U Japanu bliske budućnosti represivni režim svake godine bira jedno srednjoškolsko odelenje koje na izolovanom ostrvu mora da se dodeljenim oružjem i oruđem (!) međusobno poubija dok samo jedan ili jedna ne ostane u životu. Ljubav, prijateljstvo, idealizam stavljeni su na ozbiljnu probu pred nužnošću opstanka…

Ovo remek-delo savremenog filma izdvajam kao nulti prilog listi samo zato što je njegova žanrovska pripadnost upitna, pošto se radi o melanžu SF-a (antiutopija), akcionog filma i horora (slasher). Žestok film u svakom slučaju. Efekat nasilja pojačan je mladošću počinilaca/žrtava, ali je eksplicitnost opravdana snagom metafore o bezdušnosti modernog Japana, i uopšte sveta u kome je čovek čoveku vuk, a uspeh po svaku cenu – jedino merilo. Battle Royale uspeva da sjedini i ostvari toliko naizgled kontradiktornih stvari istovremeno da je to ravno čudu, uključujući tu i unikatan spoj ciničnog nihilizma sa dirljivim idealizmom i verom u pobedu čak i onda kada su šanse praktično nepostojeće.

Najnoviji tekstovi