popboks  Film   | 08.02.2010. 

DEVET – Rob Marshall

Puno para za malo muzike

Osnovni problem filma Devet je što film koji glavni junak navodno snima deluje zanimljiviji nego što Devet na kraju ispada. Ako se uzme u obzir da je Devet zapravo omaž filmu Osam i po, ovaj film o filmu o snimanju filma izgleda još žalosnije

Kristina Đuković

Originalni naziv: Nine
Scenario: Michael Tolkin, Anthony Minghella (prema knjizi Arthura Kopita)
Uloge: Daniel Day-Lewis, Marion Cotillard, Penelope Cruz, Nicole Kidman, Judi Dench, Kate Hudson, Sofia Loren, Stacy Ferguson
Žanr: mjuzikl
Trajanje: 118 min
Proizvodnja: SAD, Italija, 2009.

Dobar deo gledanja filma Devet (ako već niste omaškom nabavili film istog naziva samo animirani koji se bavi ne mukama jednog čoveka nego cele planete) ometa traganje za odgovorom u kakvoj je vezi ovaj film sa Fellinijevim Osam i po čiji naslov dopunjuje, kad je jednako mogao biti u vezi sa filmom Devet i po nedelja, Sedam samuraja ili Osam milja. Nije da Fellini nije zaslužio da ga se kolege sete, ali film Devet zaista precenjuje moć puke reference zbog koje bi svima trebalo da nam je milo.

Dakle, reditelj istog imena kao Fellinijev alter ego u Osam i po, Guido, maestro filmskog studija Cinecitta prolazi kroz stvaralačku blokadu (i skupoceno obnovljen Rim iz 60-ih) nekoliko dana pred početak snimanja svog novog filma. Iako se Guido u prvih nekoliko scena predstavlja kao tajna – laže novinare i producente da ima scenario, laže ženu a onda i ljubavnicu i portira u hotelu ...,  mistifikacija ovog junaka ispostavlja se kao dobar paravan da se sakrije blef autora filma – pod izgovorom ogoljavanja Guida ogoljava se samo rasadnik njegovih žena u vidu dvočasovne modne revije sa pevanjem.

Iako deluje da u tesnacu stvaralačke krize Guido ide od jedne do druge žene kao kroz blender koji ga oslobađa ljuske da bi se došlo do srži, on sve vreme ostaje isti kao neki  mortal kombat ratnik. Čak ni šarm Daniela Day-Lewisa nije dovoljan da se opskrbi tolika količina obmanjivanja gledalaca da je glavni junak zapravo puki mekgafin.

Za oslikavanje Guidovog problema, autori provlače junaka kroz nadrealni prostor između jave i sna, gde se mešaju sećanja na detinjstvo – sačinjena od opštih mesta i psihoanalitičkih poštapalica – sa trenutnim zbivanjima u filmskom studiju. Iako im polunameštene scenografije u filmskom studiju koji je prirodni Guidov prostor omogućavaju najrazličitija poigravanja sa ovim preplitanjem prošlosti i sadašnjosti,  za divno čudo ovi uplivi fantazije deluju izveštačeno, pa i sami autori pokušavaju povremeno da pribegnu vudialenovskoj distanci. Što dodatno stvara utisak mutantne kreacije.

U odabiru žena koje su Guidu došle glave nema nikakvog iznenađenja – Marion Cotillard kao mače koje kisne na pragu sa burmom oko vrata, Penelope Cruz kao detinjasta šizika u jeftinom pansionu, Sofia Loren kao Guidova majka (i majka svih lepotica). Jedino iznenađenje koje je najverovatnije neplanirano je što se kao slatkiš za kraj, odnosno Guidova muza čuva baš Nicole Kidman koja svojom plastificiranom figurom ne uspeva da stvori utisak bilo čije inspiracije.

Muzičke numere su izuzetno živopisne i energične – u nizu apeluju na nekakvo žensko pitanje kao one u prethodnom mjuziklu Roba Marshalla Čikago. Ali, reditelj i u ovom slučaju ženama daje pesmu onda kad želi da ih ućutka, pa stihovi i prenemaganje preko kabaretskih stolica sa veštačkim dimom i peskom među nogama deluju kao ironično premotavanje onoga što te žene imaju da kažu Guidu. Ako je tako, možemo i mi da ih premotamo.

Najnoviji tekstovi