popboks  Film   | 15.04.2005. 

MADE IN SRBIJA (II deo) - Mladen Đorđević

Šumari i lovokradice

U sledećoj rečenici se krije razlog zbog kog po drugi put u roku od dva dana objavljujemo prikaz istog filma, samo ovaj put od strane drugog autora: najzanimljiviji aspekt filma Made in Serbia je činjenica da je moguće svrstati ga u najekstremniji andergraund fenomen ikad viđen u našoj distribuciji, dok, sa druge strane, može da prođe kao legitiman izdanak tradicije srpskog mejnstrima

Marko Kostić

scenario: Mladen Đorđević i Dragan Nikolić
producent: Lazar Lalić
žanr: dokumentarni
proizvodnja: SCG, 2005
trajanje: 97 min.
svetska premijera: FEST 2005.

Mladen Đorđević je poznat beogradskoj publici po kratkometražnim ikonografskim relacijama sa italijanskom, japanskom i američkom B-produkcijom. Drugim rečima, Đorđević je i pre ove distributivne celovečernje afirmacije bio naš jedini pravi horor i SF reditelj, koji je strpljivo čekao priliku da izađe iz okvira fasciniranog entuzijaste usmerenog prema stranim kinematografskim ezoterijama i svoje afinitete prema provokativnim i začudnim sadržajima uklopi u domaću savremenost.

Verovatno zbog sticaja produkcionih okolnosti, njegov prvi dugometražni film je dokumentarac, što samo po sebi uvlači Đorđevićevu estetiku u neistraženu teritoriju zvanu realizam, čineći ovaj film izuzetno zanimljivim zbog spajanja motiva koji je suprotan u odnosu na postupak. Takođe, fenomen domaće porno industrije, koji je tema ovog filma, samo delimično olakšava prilazak objektivnoj stvarnosti, jer koliko god da je pomerena i provokativna, pitanje je koliko je ova tema fascinantna i atraktivna, a koliko predstavlja samo gorko svedočanstvo o regresivnoj svakodnevici. Ovo pitanje provlači se kroz ceo sadržaj dela, kao i kroz svest Mladena Đorđevića, i svedočeći o dilemi koju on nije rešio, ali koja filmu daje zanimljivu autorsku i, uopšte, kulturološku osobenost.

Najzanimljiviji aspekt Made in Serbia je činjenica da je moguće svrstati ga u najekstremniji andergraund fenomen ikad viđen u našoj distribuciji, dok, sa druge strane, može da prođe kao legitiman izdanak tradicije srpskog mejnstrima. Onog mejnstrima koji je navikao publiku na crni humor, vulgarnost, kao i dokazivanje naše svakodnevice kao snolike, egzistencijalno pomerene od gravitacione prirode globalnog sveta.

Nažalost, u nemogućnosti da se uzvisi u odnosu na globus, srpski film se sistematski unižavao u odnosu na svet, pokušavajući da balkanskom prečicom dođe do izuzetnosti. Putevima lošeg učenika, domaći film je privlačio pažnju nemoralnim, neprijatnim, agresivnim dramsko-rediteljskim metodama, permutujući socijalnu ugroženost sa mentalnom inferiornošću, odmetništvo sa zaostalošću, neprijatnost sa tragedijom, primitivizam sa egzistencijalizmom. Time se formirala jedna kultura koja se bioskopskom inicijacijom dogovorila o priznanju zajedničke poniženosti (keca iz vladanja), uz ideju da će taj kolektivizam svima olakšati organizaciju kulturnih delatnosti, i uz opasnost da neko ne izda tu kulturološku zakletvu.

Đorđević penetrira u njihov partijski sastanak, ali ne kao terorista, već kao šumar koji je postavio zamke za lovokradice, mameći publiku domaćeg filma da stane nogom ispred blagajne i isturi vrat preko šaltera. Đorđevićeva giljotina čeka ljubitelje srpkog humora kao čuvar lovokradicu, i pruža im veću traumu od one koje su navikli da sanjaju. Rečnikom dramaturgije to se zove razrada socijalnog bekgraunda. Jer, kad se puritanski gledalac navikne na ekstremnu opscenost i vizuelnu provakciju (kao i na crni humor), tad se oštrica ovog filma preusmerava na iskusnu publiku balkanske veroispovesti, koju zatiču talasi socijalnog užasa, ali i empatičnog komuniciranja koje se uzvišava do čiste patetike.

Balkanska publika gubi tlo pod nogama (ili jastuk čelo glave) prisustvujući konkretizaciji i demistifikaciji života svakog od protagonista pomerenog sveta (ovde je Balkan više od metafore jer je malo ko u filmu Srbin), slikajući sudbine porno glumaca ne kao ekcesne primere jednog mentaliteta, već kao nužne, centralne dokaze civilizacijskog mraka u kojem se svi nalazimo. U ovakvoj konstrukciji pojam identifikacije poprima sasvim drugačiju funkciju. On prestaje da bude linija manjeg otpora i postaje samosvest. Đorđevićev balkanizam je imanentan, on je istinska sila (ljudskih) prilika, a ne kontakt čoveka sa crnim (ili crvenim) nebom.

Međutim, ne napada ovaj film samo (kvazi)Balkance. On atakuje različitim krošeima na pripadnike različitih grupa: na konzervativce – genitalnom eksplikacijom; na alternativce – crnotalasovskom ruralnošću; na seljake – socijalnom analitičnošću; na nezrele omladince i hladnokrvne teoretičare – žalošću i sažaljenjem.

Mladen Đorđević je autor koji je i u svojim ranijim radovima bio u rascepu između zapadnjačkih ezoterija (= istočnjačkih tajni) i domaće brutalne očevidnosti. Odgovor na pitanje da li je uspeo da između ova dva suprotna umetnička pola pronađe zajednički imenitelj i pretvori sopstveni motivacioni rascep u autorsku osobenost treba sačekati još nekoliko celovečernjih uzoraka. Još se ne zna da li Đorđevića zanimaju skrivene ili javne neobičnosti. Da li ga zanima užas realizma ili autentičnost stvarnosti? Da li su njegovi junaci žrtve ili vinovnici neverovatnih situacija? Da li porniće smatra odvratnom ili zanimljivom pojavom? Da li je njegov alter ego (Bekvalac) sklon svetu koji istražuje ili je sve to samo apokalipsa danas?

Autor, inače, ne mora da ima odgovor na sva ova pitanja, ali u Made in Serbia je DILEMA AUTORA izražena kao narativna kategorija, a ne kao optimalna posmatračka distanca, što pomalo tupi oštricu opisane giljotine. Međutim, neko kome je duša u Petrijinom vencu, a srce u Noćima živih mrtvaca, nosi više potencijalne stvaralačke energije od autora pomenutih primera zato što su sledbenici ovih ikonografija odavno identifikovani. Ko je publika Mladena Đorđevića, to se ne zna. Ona, u stvari, još ne postoji, ona se oblikuje upravo u ovom trenutku. To se zove kultura.

Odlikaši su dobrodošli, ovaj put. Samo, bez šlihtanja!

Najnoviji tekstovi