Joyosa

Znajući da je okupljanje zvezda na jednom projektu u postojbini jazza uvek motivisano visokim svotama novca koje će se zaraditi prodajom albuma i na promotivnoj turneji, umesto da predstavlja potrebu umetnika da se zajedno izraze, četvorica učesnika u projektu Joyosa bi se verovatno nasmejali/uplašili/odbili da im zakače all-star European jazz uz imena na albumu. Ali, hteli oni to ili ne, Joyosa zaista predstavlja sastanak zvezda ujedinjene Evrope. Pre nego što uopšte zamisli kakva ga muzika čeka, svaki jazz poznavalac će zadrhtati pred spiskom onih koji tu muziku potpisuju.

Stockhausen (truba, Nemačka) je u vrhu tri različita sveta – jazzera, klasičara i izvođača tzv. nove muzike. Snetberger (gitara, Mađarska) je velemajstor flamenka i klasike, ali se često druži sa jazzerima. Andersen (kontrabas, Norveška) je jedan od otaca skandinavskog jazza, dugogodišnji ekskluzivac čuvenog nemačkog izdavača ECM i drag saradnik brojnih američkih umetnika. Heral (bubnjevi, Francuska) je najbolji i najzaposleniji evropski jazz bubnjar – stiže da oplemeni i albume na austrijskoj i skandinavskoj sceni, kao i da putuje sa formacijama sa raznih krajeva Starog kontinenta. I, suprotno uobičajenom, Joyosa je stara bar sedam godina – nastajala je prvo u glavama Stockhausena i Andersena, zatim se duetu priključio Heral i, na kraju, Snetberger, čiji je dugogodišnji ugovor sa ENJA Records opredelio izdavača.

Album nije moguće lako smestiti u neki od stilova kojima su se kretali/kreću njegovi autori. Mnogo je lakše pričati o atmosferi, nazvati ovo ambijentalnom muzikom (šta god taj prostituisan pojam podrazumevao) i reći da su neke od asocijacija pri slušanju – melanholija, muzika za sanjarenje ili opuštanje nerava, pesma netaknute prirode, ili muzički pandan tehnici akvarela.

Joyosa je u tom smislu bliska opštem doživljavanju ECM muzike, što je čest slučaj sa novijim ENJA naslovima (zanimljivo je da su obe firme iz Minhena). Najbitniju novu boju čini klasična gitara, retko korišćena na albumima drugog izdavača i zbog opasnosti da muziku izvuče iz jazza – Snetberger (na sreću) nema takve ambicije.

Mada numere potpisuju pojedinačno, četvorica kolega postigli su snažno međusobno razumevanje, pa je program zadivljujuće kompaktan. Umesto naziva numera, koji efektno, u jednoj reči, pozivaju određenu sliku (Jasmin, Freund, Basswave, The Waltz, Our Father...), kompozicije su mogle da se zovu i Joyosa 1 do Joyosa 10, poput delova svite, ili varijacija na osnovnu temu, koja bi, verujem, mogla da bude osluškivanje duše/duša.

Ovo, zaista, NIJE my cup of tea ali JESTE lepo. I, što je važno, možete biti sigurni da će prijati i pravom društvu uz vas, čak i ako nema mnogo pojma o jazzu.