Za kola, za plažu, za žurku… Za devojčice koje želite da – pokvareno – navučete na jazz. Za ispiranje ušiju od ispiranja mozga savremenim budalaštinama
Jednu od žešćih bruka u životu doživeo sam kad sam pre godinu dana na
Umbria Jazzu u Peruđi nemoćno slegao ramenima mojoj prijateljici Brani na pitanje šta očekujem od
Michaela Bubléa (koji je trebalo da otvori koncert Burta Bacharacha), a onda par sati kasnije shvatio da u publici ima čak i više fanova Bubléa nego muzike Bacharacha (ili su bili glasniji?). Tužna smo mi zemlja, pomislih. Koliko god se trudili da uhvatimo korak sa svetom, taj nam izmiče dok krpimo kraj sa krajem da skupimo pare za neki novi CD, put do prvog inostranstva ili pretražujemo informacije po internetu, umesto da nas bombarduju novom zanimljivom svetskom muzikom sa elektronskih medija.
Sad znam bar nešto. Bublé (čita se po srpski: Buble) je Kanađanin, slušao je dekine ploče i zaljubio se u jazz, pobedio na jednom lokalnom konkursu, pa otišao u SAD. Posle nekoliko nezavisnih izdanja naleteo je na uticajnog producenta (i Grammyjevca) Davida Fostera, sa kojim je za tri godine saradnje uradio više nego što se mnogim njegovim kolegama posreći u celoj karijeri.
It's Time je njegov treći major album posle debija Michael Bublé (2003) i live CD/DVD-a Come Fly With Me (2004), koji su ostvarili solidan komercijalni uspeh, odveli ga na zapažene svetske turneje, približili se vrhovima top lista u SAD, Japanu i mnogim evropskim zemljama, te mu otvorili put ka najgledanijim šou programima na američkim TV stanicama.
Iako je stasao u jazz miljeu i u izboru repertoara ima solidnu količinu jazz numera (american songbook pesama) ili jazz aranžmana popularnih rock/pop kompozicija, Bublé ipak nije jazz pevač. Ili to bar za sada ne želi da pokazuje. Znači, njegova interpretacija je stilski bliža Franku Sinatri, Tonnyju Bennettu, Paulu Anki ili kasnom Nat King Coleu, nego Mel Torméu, Billyju Eckstineu ili Joeu Williamsu.
Skoro da nema scata , bitnijih iskliznuća van osnovne melodije, pokušaja glasovne kolorature instrumentalnih aranžmana, niti vokalize. Bublé se radije opredeljuje da u sjajnim (veselim, raskošnim, novim, zanimljivim) aranžmanima nekih od najvećih savremenih ili starijih majstora aranžiranja (pored Fostera, još i Bill Holman, John Clayton Jr, Nelson Riddle, Sammy Nestico) otpeva čisto, prijatno. Ili, grubljim rečima, da ništa ne pokvari. Tako će, naravno, moći da radi neko vreme, ali će ga onda sačekati pravi izazov: sticanje autentičnog personalitija.
Dotle će i muzički svet, i jazz porodica posebno, od njegovog rada svakako imati koristi. Prvi su dobili dobru zamenu za Frankyja i vremešnog Bennetta, drugima se smeši novo simpatično lice koje će navući novu publiku, kao što je to pre 10 godina uradila Diana Krall (zanimljivo – Kanađanka) ili pre dve i po decenije Joe Jackson. Uz to, Bublé – koliko god to neverovatno zvučalo – uleće u relativno prazan prostor.
Niti na sceni ima dovoljno muških vokala, niti mladih ljudi koji još nalaze izazov u swingovanju (osim ako ne računate Robbie Williamsa na privremenom radu u vodama swinga), niti, konačno, neko tako uspešno uspeva da balansira tipične jazz teme (kao A Foggy Day/In London Town , Mack The Knife i I've Got You Under My Skin ) sa pastiš himnama 60-ih (Save The Last Dance For Me, Quando, Quando, Quando i Dream A Little Dream Of Me ) i nasumičnim rock/pop inspiracijama (Otis Redding, The Beatles i Stevie Wonder).
Dva bisera ploče su Feelin' Good , koja zapaljivim aranžmanom Dona Sebeskija i Davida Fostera uspeva da ponudi drugačiju a jednako uspešnu emociju kao original Nine Simone, i vedri Carribean-inspired aranžman Save The Last Dance For Me , taman da posle The Driffters ovog leta zaboravimo i na odličnu verziju Brucea Willisa i Roberta Krafta.
Za kola, za plažu, za žurku… Za devojčice koje želite da – pokvareno – navučete na jazz. Za ispiranje ušiju od ispiranja mozga savremenim budalaštinama. Za lečenje depresije posle Kraftwerka.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.