That's What I Say: John Scofield Plays The Music of Ray Charles

“Skidajući The Beatles stekao sam prva saznanja o harmonskoj strukturi muzike. Zatim mi se svideo blues - poželeo sam da sviram gitaru kao B. B. King… I dalje slušam i Muddyja Watersa, Alberta Kinga, Howlin' Wolfa, ili Stevie Rayja Vaughana, ali imam previše respekta prema njima da bi se usudio da radim blues album. Ne umem to da radim kao oni…”, rekao mi je pre nekoliko godina John Scofield, sećajući se ranih fascinacija.

Mora da je uzbudljivo kada osetiš da ipak umeš? Vrata su uvek bila otvorena, ali je Sco prvo pametno istražio sve što je trebalo da istraži u domenu jazza – fusion, neobop i funky-jam, električnu i akustičnu gitaru, druženje sa legendama, savremenicima i klincima – da bi sada, sa iskustvom koje je nakupio, mirno mogao da nam pokloni ono što je godinama čuvao u srcu, bez straha da će neko zajedljivo odmeravati količinu kompetencije. Tako smo dobili That's What I Say , osvrt na muziku koja je proslavila Rayja Charlesa.

Biće, jedino, primedbi da se Scofield uključio u još jednu rasprodaju bola , ali šta ćete prirodnije nego da se, ako već toliko želi da zagrebe po dečačkim strastima, uhvati baš muzike Genija, u kojoj će pronaći i blues i soul i rock i jazz, pa biti u prilici da odmerava koliko će se kome carstvu priklanjati od numere do numere. Za ovaj posao odabrao je pouzdanu ritam sekciju: stari saradnik Larryja Goldingsa svira Hammond B3, vibrafon, akustični i Wurlitzer električni klavir, Willie Weeks je basista, a Steve Jordan je svirao bubnjeve i izvrsno producirao album. Neposredni utisak pri prvom preslušavanju albuma je da su se Sco i Jordan jako trudili da se duboko utope u 60-te. Sco često zvuči kao George Benson na ranim snimcima, Goldings i ostali kuvaju soul-jazz inspirisan čuvenim Blue Note albumima, nema prebudženih low frekvencija, niti histeričnih solo deonica, emocije su upadljivo uzdržane da puste slušaoca da sam dozira količinu predavanja slatkim soul slastima.

Izbor pevača, za šest od 13 kompozicija, je odličan. Ovenčana 5-strukim W.C. Handyjem 2005, Mavis Staples kao da se u I Can't Stop Loving You obraća direktno duhu Genija, negde među zvezdama… Tamo je odavno zvonki falset Aaron Nevillea, koji zvezdanom prašinom posipa baladu You Don't Know Me … Blues standard Night Time Is The Right Time je prava prilika sa Gov't Mule/Allman Brothers Band gitaristu/pevača Warrena Haynesa da začini album rock ukusima… Nakon izvrsnog blues uvoda Scofieldove električne gitare, uz efektno transponovanje osnovnog tonaliteta za neki stepen više, na scenu stupa Dr. John, u totalno odvaljenoj interpretaciji I Got A Woman … Grammyjevac John Mayer u I Don't Need No Doctor zvuči, pak, kao kontrolisana, strejtaška verzija Doktora za vudu magiju… Šesti specijalni gost je legendarni saksofonista David “Fathead” Newman, jedan od retkih preživelih/aktivnih Charlesovih saradnika. Punokrvni jazzer inače, Glavonja je prirodni saveznik Scofielda u opuštenom swing-small-big-band aranžmanu Hit The Road Jack (baš kako ju je “čuo” kompozitor Percy Mayfield?)… I, logički razumno, šestorica gostiju, zajedno sa Scofieldom, sastavljaju se u naslovnoj numeri What'd I Say . I, još, matematički precizno, ona traje 6 minuta i 17 sekundi, samo osam sekundi manje od originala – samo blesav čovek ne bi pomislio da nije namerno smišljeno da izazove direktnu asocijaciju na prvu pesmu u istoriji rocka koja je bezočno probila propisanu (3') singl minutažu.

Busted , Sticks and Stones i Unchain My Heart su tipični Sco-groove momenti, sa manje ili više (modernijih) Uberjam sastojaka. Cryin' Time (električna gitara + orgulje) i Georgia On My Mind (akustična gitara) na albumu imaju funkciju slatkih zvučnih odmora, a na koncertima će verovatno služiti za očekivani bis. I, onda, Let's Go Get Stoned je poslužila za potpuni povratak u detinjstvo: drajv i duvačke linije voze a la B. B. King, pa eto ti i Scofielda kako na bukvalno isti način zavija žice kao kralj bluesa, verujem uz najblesaviji mogući osmeh dok je to činio. Kupite, pa testirajte sebe i prijatelje. Stvarno, zvuči kao B.B.!

Kao što to obično biva sa crossover projektima, “That's What I Say” će učiniti da jazzeri ozbiljnije pročitaju Raya Charlesa, a da se rockerima otvore vrata jazza. Ali još više od tog tipskog značaja, pružiće mogućnost Scofieldu da sa još više hrabrosti nastavi sa povremenim eksperimentima. Tome se unapred radujem.