Opšti trend albuma koji po pravilu moraju da traju makar sat vremena se u ovom slučaju nije pokazao dobar izbor: da su ostali na broju osam ovo bi bilo jedno solidno izdanje, ali četrnaest pesama je zaista previše. I za Tahiti i za nas
Do pred kraj prošlog milenijuma (kako to daleko zvuči), prava i jedina asocijacija na francusku muziku je bila šansona i poneko opšte popularno ime tog žanra kao što su Iv Montan, Edith Piaf, Charles Aznavour ili, kao kontrapunkt, tipovi poput Manu Chaoa. Bilo je i pokušaja sa drugim vidovima popularne muzike, ali sve je to ostajalo uglavnom u lokalnim okvirima. Dok se nisu pojavili Daft Punk i Air. Francuska revolucija je onda postala uspešna i silovita, u totalnom neskladu sa suptilnom i melodičnom muzikom. Posle su došli i drugi, koje sad nećemo nabrajati, ali misija je uspešno obavljena, što je, hvala Bogu, probudilo interesovanje za francusku muziku u celini.
Tahiti 80 postoje još od 1993, ali debi
Puzzle je izašao tek 2000. godine. To je jedan od razloga što su do danas ostali u drugom planu u francuskom talasu koji plavi svetom poslednjih godina, a čiji su oni sastavni i veoma važan deo. Kod nas su skoro-pa-nepoznati. Nije bilo prikaza njihovih albuma, pesme se puštaju incidentno na radio-stanicama, ali možda je to i razumljivo: njihova muzika traži, jednostavno rečeno, odgovarajući senzibilitet ili sređenije društvo lišeno svakodnevnih briga poput naših. To nisu pesme za ljude na minimalcu, nama treba nešto žestoko, što bi nas udarilo u glavu, ali.... Tahiti 80 prizivaju život sa srebrnom kašikom i večitim letom, nisu oni krivi što su rođeni u Francuskoj.
Međutim, šta se može prvo zapaziti na novom albumu Tahićana? Produkcija je besprekorna: odlično uklopljeni prateći vokali, udaraljke, bubnjevi, zvuk koji podseća na solo radove Bryana Ferryja iz polovine 80-ih, samo sa tvrđim aranžmanima. Glas pevača Xaviera Boyera je karakterističan po izražajnom falsetu, ali to mu i smeta da dosegne ubedljivost, pa posle izvesnog vremena počinje da budi dosadu. Prijatno je osveženje duet sa Lindom Lewis u Your Love Shines. Dobrih pesama ima dovoljno: Big Day, Changes, Something About You Girl.
No, druga polovina albuma je slabija i stiče se utisak da su momci hteli da dokažu kako su u stanju da urade dugosvirajuće izdanje: prošlogodišnji Extra Pieces Of Sunshine ima samo osam pesama. Opšti trend albuma koji po pravilu moraju da traju makar sat vremena se u ovom slučaju nije pokazao dobar izbor: da su ostali na broju osam ovo bi bilo jedno solidno izdanje, ali četrnaest pesama je zaista previše. I za Tahiti i za nas.
Kad bih bio u mogućnosti da odaberem osam pesama po svom izboru, krajnji utisak i ocena bi, sasvim zasluženo, bili mnogo bolji. Ovako, sve je ostalo na pola puta, do sledeće godine. Do tada, maštajte da ove, hm, vrele dane provodite na Tahitiju, dok pijete kokosovo mleko, a u pozadini samo za vas sviraju Tahiti 80. Još samo da nađem sponzore za to studijsko putovanje...
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.