Ako ni za trenutak niste poverovali da su ukrojeni fetiš mantilići i skupi đozluci dovoljni da se doživi Matrixovsko 'prosvetljenje', vrlo je moguće da film Noćna straža (posle kojeg će uslediti Dnevna straža i Straža sumraka) pozorišnog scenografa, advertajzing maga i filmskog reditelja Bekmambetova nećete doživeti kao inferioran u odnosu na trilogiju braće Wachowski. Ukoliko, pak, smatrate da obući rusku Trinity u garderobu koju je vreme pregazilo još početkom devedesetih predstavlja samo loš izbor kostimografa – već ste priznali koju ste stranu izabrali.
Ovaj film nadilazi svoj uzor upravo zahvaljujući odluci da se posredstvom visoke produkcije (4 miliona odlično iskorišćenih $) prikažu svakodnevni socrealistički artefakti (bez camp distance ili adolescentskih mistifikacija). U vizuelno besprekornu ali ne i prestilizovanu osnovu, precizno su utkane niti autoironije. Anton, u kojem samo što se nije ugasio poslednji tračak plemenitosti, dobija od svog zaštitnika, Gesera, prašnjavu prepariranu sovu – navodnog saveznika u okršaju protiv sila mraka. “Šta je bre ovo?!“, skeptično proziva Anton svog mentora, sumnjajući u moć zapostavljene mudrosti da se usprotivi destruktivnom okruženju.
“Lakše je ugasiti tananu svetlost u sebi nego se boriti protiv mora tame u kojem se nalaziš“ – bez obzira na jasno suprotstavljene sile svetla i tame, simboli nisu grandiozni, već sasvim konkretni, a mera – potpuno ljudska. Anton je naprosto službenik elektrodistribucije naoružan neo nkom, koji se nada da bitka protiv negativaca u šaniranim sakoima ipak nije izgubljena.
Kao što je i mladoj osobi poput Jegora teško da, u uzrastu kad je lepše verovati da se sve što leti – jede, razazna ko je pozitivac, tako je i struktura ovog filma nalik začaranoj šumi u kojoj nije lako pronaći stazu. Iza najstarijih stabala među kojima se odvijaju masovni okršaji vitezova (u pancirima Kluba gvozdenih vukova iz Belorusije) krije se horor, zatim sepijom lavirana animacija, onda video igrica, koju prati basna (medved kao simbol same Rusije). Muzika u filmu je takođe ruska, ali različitih žanrova u zavisnosti od tabora koji je u sekvenci prikazan: pesmuljke estradne pevačice koja puni hale hiljadama obožavalaca smenjuju čvrsti rifovi benda Drum Ecstasy (ruskog Rammsteina).
Ne treba zameriti što je forma tako šarenolika - na neki način i Stari zavet je pun ilustrativnih „specijalnih efekata“: te se more razdvaja, te se pojavljuje stub svetlosti, te se voda pretvara u vino! Eklektične sekvence reflektuju preplitanje naizgled nespojivih grupacija u današnjem ruskom društvu – Antonovi susedi Kostja (briljantan mladić Aleksey Čadov) i njegov otac mesar u stvari su vampiri koji teže da Antona uvuku u svoj svet. Servirajući mu šolju još tople, guste životinjske krvi, mesar-vampir gadljivo primećuje: „Svinjska krv je najpribližnija čovekovoj, čak ljudima i presađuju svinjske organe“. Činjenica da su ljudi sebe prokleli i srozali se, prikazana je na još jedan opipljiv način: Zavulon se bori kao beskičmenjak jer je svoje pršljenove prethodno izvukao i upotrebio kao oružje.
Objedinjujući element koji teče kroz čitav film je crvena boja: zasićena nijansa interfejsa preko kojeg se unose podaci u dosije svakog građanina i prosleđuju „kosmičkom knjigovodstvu“. Prisutna je paralela sa paranojom oko svakog postupka (ne)podobnih drugova i drugarica, ali i sa apdejtovanim strahom od nadzora koji je sveprisutan baš zato što se ne vidi (čudan product placement gde se Nokia, instrument za potencijalno konstantno prisluškivanje, pojavljuje u plaćenom, a negativnom kontekstu - na bilbordu sa svevidećim okom).
Bez obzira što klanovi funkcionišu složno, svaki dosije je individualan: odgovornost za sopstveni greh isključuje mogućnost skrivanja iza kolektiva. Dana 19. avgusta 1992., kolebljivi Anton pristao je da izvrši zločin protiv bližnjeg, ali i da prihvati kaznu. Tog dana je i počela bitka da se neopredeljeni vidovnjaci, veštice, metamorfi i vračevi preobrate u sledbenike sile svetlosti ili sile mraka, te da svoju vanhijerarhijsku intuiciju upotrebe u plemenite odnosno maliciozne svrhe. I bez obzira što doživljava povremena pomračenja, Anton ni u jednom trenutku iz vidnog polja ne gubi sijalicu od koje ga ipak peče savest.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.