Čime se bavi francuska policija

Beograd, naša draga prestonica, već godinama trpi sve vrste osiromašenja, bukvalnih i prenesenih, i tako, prirodno, mada na žalost, postaje sve provincijalnija i provincijalnija. Kad kažem „provincijalno“ ne mislim na lepotu nezagađene prirode, prostosrdačnost ljudi koji ne žive u stalnom stresu, niti na mir i romantičnost malih mesta iz kojih, kako kažu Francuzi, dolaze talenti, kao što i Sena iz provincija dolazi u Pariz; kad kažem „provincijalno“ mislim na tamnu stranu medalje - u mestima skrajnutim od glavnih tokova svekolike međuljudske razmene obično se plasira samo monotona roba široke potrošnje, pa bili to prehrambeni proizvodi ili dela filmske umetnosti.

Da nam u Beogradu nije Art-bioskopa u Vasinoj ulici, Kinoteke u Kosovskoj, Festivala autorskog filma u jesen i FEST-a zimi, sva je prilika da osim nevitaminske, tekuće američke produkcije ne bismo videli drugačiji film drugačije kinematografije. Na sreću, od skora u kontekstu evropeizacije ponovo tu i Bioskop Doma omladine, jedna od najboljih bioskopskih sala u gradu što se tiče veličine, strmog rasporeda sedišta i akustike; naravno, plafon prokišnjava, projektor je iz vremena kad su Titove ruke još bile mlade, a od vremena pre 5. oktobra 2000. ispred sale nalaze se po vrsti zabave i kompatibilnosti s umetnošću nedopustivi bilijarski stolovi.

Urednik filmskog programa Doma omladine, dramaturg i francuski đak Boban Jeftić, izlazi sa domaćim problemima kako zna i ume, no upravo je on lice koje je zaslužno za saradnju sa Francuskim kulturnim centrom i tendencijom da u centru Beograda postoji mesto na kojem će publika moći da vidi i ono po čemu će znati da se nalazi u Evropi.

Među drugim projektima, na repertoaru Doma omladine našla se i filmska trilogija Lucasa Belvauxa (u nominativu domaće transkripcije - Luka Belvo): Prekrasan par, Bekstvo i Posle života. Ovaj autor, poreklom Belgijanac, na početku svoje karijere proslavio se glumeći u filmovima sofisticiranih autora kao što je npr. Claude Chabrol, a zatim je počeo i da režira. Da je Chabrol ostavio veliki uticaj na Belvauxa, vidi se i po trilogiji: francusko društvo secira se uzduž i popreko, a istorija bolesti razgleda se i do 15 godina unazad; no, vidi se i da nije svaki glumac Clint Eastwood pa da može da služi na čast učiteljima i uzorima. Jer, dok je Chabrol uvek, ili gotovo uvek, u potpunosti znao šta radi i udarao u samo srce velikih društvenih problema, Belvaux ne zna kako da se iskobelja iz svoje lepo zamišljene, ali loše izvedene megalomanske ujdurme, pa odabira da nam kroz čitavu stvar saopšti jeftinu laž koja glasi: šta god da se desi, Francuska će se izvući jer će zlo nestati samo po sebi. Paz' da neće!

Elem, po Belvauxu, postoje tri Francuske i tri vrste Francuza: jedna Francuska je pre petnaest godina bila sklona bavljenju socijalnom pravdom i naginjala komunizmu, a danas pripada slabićima srednjeg sloja i spremna na sve samo da zatre svoju prošlost, korumpirana građanskim životom majke budućih obmanutih pokolenja. Druga Francuska je konzervativna, patrijarhalna i lepa – ona uopšte nije Francuska, već svi oni imigranti koji daju šmek naciji, ali još uvek stvaraju nesporazume jer znakovi sistema u koji su se inkorporirali ne odgovaraju snakovima sistema iz kojeg su došli; ona ne zna šta je zaista važno, ne shvata prioritete i pripada istim takvim, zbunjenim, socijalno neosvešćenim i komičnim intelektualnim neuroticima. Najzad, treća i najbolja Francuska, humanistička, građanska i obrazovana, nema potomstvo, nesrećna je i duboko ogrezla u odvraćanju pogleda od onog što je važno, naime, morfinistkinja je, a drogom je snabdeva muž-policajac, s kojim je u braku iz ljubavi! U to šabrolovski postavljeno društvance gde je svaka kategorija oličena u jednoj ličnosti, upada komunista-terorista bulazneći o masama spremnim za ustanak protiv ugnjetavača, a glumi ga sam Belvaux. I dok policija radi sve drugo osim da ga kvalitetno juri, komunista-terorista dotaknuće na ovaj ili onaj način sve tri Francuske i najzad nestati slučajnom pogibijom u planini preko koje pokušava da pređe u svet iz kojeg su emigranti došli u Francusku.

A francuski policajac? Gde je i čime se bavi? Pa, hm, on ispituje zašto neurotik laže ženu, bezuspešno saslušava nastavnicu tršave prošlosti, zaljubljuje se u drugu, svojoj ženi nabavlja, pa zatim više ne nabavlja morfijum jer mu mafijaš ne da dok ne uhvati teroristu... Kao i Francuska, i on ima sreće: neurotik se smiruje, nastavnica je već mirna, tuđa žena ga odbija, a svoja se samoinicijativno skida sa narkotika, mafijaš mu više ništa ne može, a i terorista je nastradao egzistencijalističkom apsurdnom smrću.

Sva tri filma snimana su odjednom, na istim lokalitetima, sa istom ekipom, sa istim glumcima i istom pričom samo što su glavni junaci jedne priče sporedni u drugoj, a zatim srednje važni u trećoj i tako u krug. Ideja stara i zanimljiva, ali loše sprovedena u delo. C, c, c! U 17:00 ste ušli u evropski bioskop, a izašli u 23:00 – i dalje na Balkanu sa prepunim javnim prevozom. Filmovi nisu bili loši, ali nisu bili ni dobri. Niste se zaglupljivali kao sa američkim budalaštinama, no ne možete reći ni da ste pametniji. Prvi film je bio francuski specijalitet: nesmešna komedija, drugi je bio opet iz iste kuhinje – drama apsurda sa elementima terorizma, a treći je francuski triler tipa „Ameriko, gledaj, umemo i mi!“

I što mi je prošli vikend dalji u sećanju, sve mi se više čini da je to – to: naša inkorporacija u Evropu! Pa vi sad vidite, želite li ili ne. Verovatnoća kaže da bi već sledeći film na repertoaru Doma omladine morao biti stvarno odličan...