Želim da verujem da će Depeche Mode ovim albumom regrutovati makar još nekoliko novih vernika i iz najmlađih redova. A ako posle ovog albuma ne postanete vernik, onda DM definitivno nisu vaša religija
Moram da priznam da mi je od devedesetih godina i pored hiljade preslušanih albuma pojava novog
Depeche Mode albuma uvek bila prava poslastica. Nikada nisam voleo tek onako da ga preslušam ili da ga nabavim kada su ga mnogi već čuli. Ali osećaj sveopšteg zadovoljstva kakav sam imao 1990. slušajući
Violator, sa prijatnim ehoom na sledećem
Songs of Faith and Devotion('93), se nije ponovio.
Pitanje nije da li su Ultra ('97) ili naročito Exciter (2001) bili loši albumi. DM kao takvi nikada nisu izdali loš album, to je sve uvek bilo rađeno sa puno stila i mudrosti, za klasu bolje od drugih, ali prosto sam se zapitao da li možda neke od njihovih stvari slušam po inerciji, ili oni i dalje poseduju TAJ nivo kvaliteta.
Sada imam drugačije pitanje – da li je moguće da bend posle 25 godina ONAKVE karijere izda OVAKO DOBAR album. Bend koji postoji četvrt veka i čiji se članovi bliže pedesetoj godini života, po svim zakonima fizike ne bi trebalo da zvuči ovako. Srećom, metafizika im je uvek bila jača strana od fizike.
Čak i u periodu kada je sama njihova muzička inventivnost kompenzovala moje nerazumevanje njihove poruke, singl Personal Jesus ('89) mi je tako prvo nametnuo svoj neverovatan ritam, dok klupko nije počelo da se odmotava.
Kao čovek kojem nikada nisu bile jasne dogme kao takve, a crkvene naročito, a u sveopštem povampirenju pronacionalnih i „hrišćanskih“ vrednosti u Srbiji, DM su mi prvi na veoma suptilan način rekli da može i drugačije. Da svako može i treba da ima svog ličnog Isusa i da su oni ljudi koje ti sam izabereš tvoja lična religija.
Playing the Angel obiluje u tim i takvim referencama. Večita tema propovednika iz Bazildona - uvođenje predmeta introspekcije i samokritičnosti u životnu školu umesto veronauke - se nastavlja i na novom, 11. studijskom albumu. Skrušenost pred samim sobom i onim što realno spada u redove plemenitog je praksa koja nije nimalo popularna kod ljudi jer iziskuje mnogo ulaganja i truda.
The Sinner In Me i Damaged People pokazuju najbogatije primere Martinove borbe sa unutrašnjim zlom. I baš kada pomislite da nema izlaza i da je sve prekrila tama, Gore na božanstven način kao kontrast opštem nivou čemera daje zagrljaj voljene osobe kao jedino pravo svetilište i utočište od prljavosti ovog sveta i nas samih. Sada je već jasno da je stari majstor antiteze koji je napisao Enjoy the Silence u punoj formi.
Muzički gledano, album se najviše oslanja na Violator, ali sa veoma bogatim uplivom sa Ultra i Exciter albuma ( Macrovision je čak i svojevrsni omaž pesmi Only When I Lose Myself). Produkcija Ben Hilliera (Blur, Doves, Elbow) je pojačala sirovost emocija koju DM prenose u odnosu na elektronizovaniju varijantu kakvu su nudili Mark Bell i Tim Simenon, producenti prethodna dva albuma.
Pravi kuriozitet ovog albuma je po prvi put autorski input pevača Dave Gahana, koji je okuražen kreativnim uspehom svog solo albuma Paper Monsters (2003) tražio „svoj deo“ na albumu. I rezultat je dosta dobar - Suffer Well, Nothing's Impossible i All I Want su sve jako dobro uklopljenje u DM opus, mahom ljubavne pesme. Ali ako ste očekivali saradnju između Martin Gorea i Gahana, onda ste džabe čekali.
A zašto je nema? Verovatno da bi Martin u usporedbi pokazao ko je i dalje tata. A ne treba dalje da tražite odgovor od jednog od najboljih singlova DM u poslednjih 10-ak godina, singla Precious.
Album poseduje i dva apsolutna hita, obrada blues klasika John The Revelator, koji zvuči kao nadrkani Personal Jesus (doslovno), tekstualno bliži pesmi Judas sa SOFAD i Lillian, ta neizostavna brza pop pesma po produkciji bliža I Feel Loved, ali po senzibilitetu bliža Strangelove uz puno pain, misery & suffering. Šta ste očekivali? Pa to su Depeche Mode.
I u eri hrišćanske histerije, elektro rivajvla i modernog terorizma, DM zvuče drugačije od ostalih i ostavljaju dovoljno prostora za razmišljanje. I pored daleko mračnije atmosfere na novom albumu, oni su i dalje u stanju da proizvedu potpuno iskren ljubavni singl kao Precious ili da čak i u najmračnijim momentima, kao što je završna The Darkest Star, sijaju punim sjajem.
Stay as you are the darkest star
Shining for me
Majestically
Želim da verujem da će Depeche Mode ovim albumom regrutovati makar još nekoliko novih vernika i iz najmlađih redova. A ako posle ovog albuma ne postanete vernik, onda DM definitivno nisu vaša religija.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.