Puno sam razmišljala kako da napravim tekstove koji bi prenosili atmosferu Engleske kakvom je zamišljaju stranci, tu sivu sliku jako temperamentnih i živih ljudi. Morala sam atmosferu da prilagodim našem mentalitetu, našem doživljaju ljubavi, nevere, nesreće, melanholije
Postavljena na rizičnu i nezahvalnu poziciju da bude nešto između britanskog izaslanika Emmylou Harris i Suzanne Vega s jedne, i neurotičnih ikona Generacije X poput Fionae Apple ili čak Alanis Morrisette s druge strane,
Beth Orton je pre 10 godina zablistala kvalitetima autentičnog i samostalnog ljudskog bića. Između ostalog, to bi moglo da znači kako na Ostrvu ne postoji nijedna afirmisana i stilski moderna folk pevačica koja se može uporediti sa njom, iz prostog razloga što savremena scena skoro isključivo toleriše (i promoviše) humanoide, kod kojih se mera ljudskosti svodi na povremene ljubavne skandale i probleme sa identitetom i stimulativnim sredstvima.
Možda to po nekim kriterijumima nije previše "in", ali Beth Orton osvaja upravo svojim sasvim ovozemaljskim insistiranjem na izvornim vrlinama i zadovoljstvima.
Kratko e-dopisivanje, na koje je iznenađujuće brzo pristala uz nekoliko zamršenih pitanja o temama zbog kojih je Srbija poslednjih dana na udarnim breaking news terminima, pokušava da to i potvrdi.
POPBOKS: Da li ste poslednjih deset godina dali intervju bez ijednog pitanja o Williamu Orbitu, Ryanu Adamsu ili Chemical Brothersima?
BETH: U pravu ste, nikad. Više puta sam se zbog toga iskreno pobunila. Celog života su me vaše kolege odista pitale mnoge različite stvari, ali nikada se nije dogodilo da u razgovoru sa mnom neko od pomenutih bude mimoiđen, ispušten. I to je, priznajem, znalo da me umori, pa i na neki način naljuti. Jer, ja sam ja, pobogu, ja sa svojom ličnošću, sa svojim tolikim radom!
Ima li folk senzibilitet albuma Comfort Of Strangers veze sa vašom ranijom saradnjom sa Adamsom?
Do mene su dopirali glasovi da je to moj first take album. Jim O'Rourke je za mene čuo kada mu je Ry poklonio CD Trailer Park za neki Božić.
Radili ste i sa Johnnyjem Marrom. Kako uspevate da sakupite na jednom mestu toliko poznatih imena?
Tokom 90-ih sam neprekidno bila na turnejama, obilazila razna mesta, izdavačke kuće. Tako bih sretala razne ljude; mislim da sam do Johnnyja došla ne zbog saradnje već da bih upoznala nekog ko je bio u Smithsima. Sećam se da sam bila zbunjena, onda se ispostavilo da razlika između nas iznosi samo jednu deceniju. Ipak, osećam strahopoštovanje prema radu svih tih sjajnih muzičara.
Albumi
1996 - Trailer Park (Dedicated)
1999 - Central Reservation (Arista)
2002 - Daybreaker (Astralwerks)
2006 - Comfort of Strangers (Astralwerks)
|
Kako danas Marr provodi svoje dane?
On strašno puno čita, i to uglavnom stariju britansku književnost. Literatura je oduvek bila važan deo njegova života, ali otkad se manje bavi muzikom, to je postalo još izraženije, pa danas većinu svog vremena posvećuje proučavanju nekih starih knjiga.
Šta ste slušali u vreme snimanje poslednje ploče?
Razne izvođače: Joni Mitchell, Carole King, Lauru Nyro, Stills & Nash... Ali, i dalje mislim da je album prilično britanski. Nadam se da vaši slušaoci mogu da razumeju tekstove: to je otprilike tipični britanski depresivni optimizam.
Puno sam razmišljala kako da napravim tekstove koji bi prenosili atmosferu Engleske kakvom je zamišljaju stranci, tu sivu sliku jako temperamentnih i živih ljudi. Morala sam atmosferu da prilagodim našem mentalitetu, našem doživljaju ljubavi, nevere, nesreće, melanholije.
Volim da pišem tekstove. Neizmerno sam zahvalna svima koji pamte da sam ih ja pisala, jer sam ih radila zaista od srca. Na probi koncerta me je bilo sramota da plačem, ali su me prolazili žmarci dok sam pevala Heart of Soul. U tekstovima ima mnogo mojih emocija. Verujem u autentičnost emocija, autentičnost izvođenja; ako to postoji, onda stiže i prihvatanje publike.
Koja vam je najdraža pesma koju niste sami napisali?
Ima ih previše da bih izabrala najdražu. Sve zavisi od toga u kakvom sam životnom razdoblju i jesam li više okrenuta prošlosti ili budućnosti. Mnogi ljudi sa kojim sam radila napisali su toliko lepih pesama da bi bilo nepravedno odlučiti se samo za jednu.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.