Najnoviji album detroitskih swamp rock veterana na neki način predstavlja prekretnicu, suočavanje sa samim sobom, dolazak do raskršća, odakle se putevi račvaju ka novim horizontima, a donošenje odluke- ostati na drumu ili prodati dušu đavolu šou biznisa, nameće se kao neminovnost. Sve to čini Hardest walk, najtežom stazom po kojoj su Soledad Brothers do sada hodili
Kratak je put od ushićenja do razočarenja. Od hajpa do otrežnjenja. Od radosti deteta što u mp3 plejeru ima novi album omiljenog benda, do oporog osećaja ravnodušnosti nakon preslušavanja istog. Osećaja koji ne krije Razočarenje. Uprkos borbi sa racionalnim u sebi i nastojanjima da se stvar sagleda iz više uglova, ovaj album, čekan duge dve godine, pobio je frazu da su „
Soledad Brothers u stanju da uvek napišu odličnu pesmu...”.
Možda ću rizikovati da na sebe navučem gnev obožavalaca ovog benda koji ne dele moje mišljenje, vođeni hvalospevima o Hardest walk iz eminentne muzičke štampe. Ali, prosto ne mogu da budem licemeran i da se pravim da sam oduševljen nečim što me je promašilo u startu, muzikom koja vrišti od zamerki Oštrog Uha, koje isti taj bend pamti iz nekih mnogo boljih izdanja.
Iz perspektive prva dva albuma, garažna hajvej bluz masterpisa Soledad Brothers (2000) i Steal your soul and dare your spirit to move (2002), pa donekle i trećeg Voice of treason (2003), The Hardest walk deluje kao telo koje je na izmaku snaga, na korak od pucanja. Kao da je u protekle dve-tri godine, negde od pojave Voice of Treason, energija iščezla i misterizno se rasplinula „all over the Michigen line”.
Da se razumemo: uprkos evidentnim promenama u zvuku Soledad Brothers i gore navedenim (subjektivnim!?) zamerkama, Hardest walk NIJE loš album. Samo je najbleđe izdanje ovog benda. Najlošiji adut u pokeru izdanja koje su od 2000. godine, bacili na sto. Ima svoje skrivene momente i poput fleša, na trenutke bljesne fluid drskosti i osornosti koji je krasio njegove prethodnike. Ali u odnosu na prethodnike, deluje nemoćno. Hladno.
Ipak, možda se i iz te hladnoće, te ravnodušnosti može izvući neka pouka, zaključak ili možda nagađanje, zašto je to tako. A možda sve to prosto, u glavama Johnny Walkera i ekipe ima svoj predviđeni tok. Nešto što se možda može i nazvati sazrevanjem?
Ako su prethodni albumi delovali prljavije i neurotičnije, Hardest walk je donekle kanalisao strasti, uleteo kao stoned nakon dobrog dopa, koji je držao dugo. I prosto, spustio loptu na zemlju, nagovestio neke nove misli i odluke, praskave i masne slide rifove zamenio stonesoidnim, mirnijim i kanalisanim.
Ovaj album je na neki način prekretnica, suočavanje sa samim sobom, dolazak do raskršća, odakle se putevi račvaju ka novim horizontima, a donošenje odluke ostati na drumu ili prodati dušu đavolu šou biznisa - neminovnost. Sve to čini Hardest walk najtežom stazom po kojoj su Soledad Brothers hodili.
Na kraju, najbolje će biti da sačekamo sledeći album. Tada će stvari biti mnogo jasnije, i znaćemo na čemu smo sa hirovitim Johhny Walkerom. Do tada, uživajte u bačenoj koski, skrivenom, 25-ominutnom sešnu A tue to Zou Zou, koji neminovno ostavlja utisak da je još uvek nešto divlje u zraku i da se na sledećem albumu može desti puno toga zanimljivog. Ako ga bude, naravno. Ili je skriveni slatkiš, pesimistički gledano, fade out Soledad Brothers priče kakvu pamtimo? Živi bili pa videli!
Ne volim da se gađam zvezdicama koje prate ove recenzije, ali eto, Soledadima, zbog starih zasluga, za Hardest walk, pola od maximalnog broja dozvoljenih petokraka.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.