Ako ćemo iskreno, i na prvu loptu, možda smo mogli proći i bez Band of Horses! Bar u ovom trenutku. Razlog je jednostavan: već imamo jedne My Morning Jacket!
Band Of Horses nisu mogli ubosti lošiji tajming za objavljivanje svog debi albuma
Everything All The Time - u vreme još uvek aktuelne vladavine
My Morning... vinilnog čeda Z, koji je postavio određene standarde “moderne melanholije”, izbacivati album gotovo identičnog sadržaja, atmosfere, pa donekle i vokalne interpretacije, može biti opasna greška u koracima.
Sad, stvar je ukusa i afiniteta, želimo li primetiti sličnosti i razlike sa MMJ ili ćemo, zarad podrške novom imenu na zvezdanom muzičkom nebu, zatvoriti oči i prevideti iste. I jedan i drugi odnos imaju svoje argumente.
To što upadljivo liče na My Morning Jacket ne mora da znači da su Band Of Horses loš bend. Jer nisu. Favoriti sa albuma poput sporo sagorevajuće Funeral, ili otvarajuće The First Song, oštro opovrgavaju mesto svakoj vrsti kritike. Igra snenih gitara izaziva razne asocijacije, koje opet, ne napuštaju granice morbidnih emocija. Slušajući album, jedan muzički fan mi je ispričao kako ga “slušanje ovog albuma podseća na soundtrack perioda kada je, saznavši za smrtonosnu bolest svog oca, iščekivao ono najgore”.
Još je nekoliko asocijacija otišlo u tom pravcu, što je otvorilo drugu stranu dileme: Koliko je još jedan suštinski depresivan album, u vremenu ionako prisutnog očaja, potrebno cimanje u bedak!? Doza melanholije u situaciji koja očajnički vapi za oslobađajućim energičnim vriskom, drčnim rifom koji će razmrdati tela uštogljena, osloboditi nas vrzinog kola intelektualnog mazohizma, spasiti rokenrol dušu, u ovom trenutku ima više okus gorke žuči, nego iskrenog muzičkog doživljaja.
Uprkos svemu navedenom, komercijalni uspeh Band of Horses je neupitan, jer imaju ploču po svim potrebnim šablonima aktuelnih gitarskih tendencija, ali je pitanje koliko će imati snage da isplivaju iz mulja “one album/hit/” čuda, u kojoj bendovi, poput klonova, zvučno liče jedni na druge ko jaje jajetu.
Mimo svega, treba ih donekle i razumeti, jer dolaze iz kišom okupanog
Sijetla, bliži
Walkaboutsima nego grunge paljevinama i teško je od benda iz takvog okruženja očekivati ružičast album. S druge strane, autoritet Sub Popa, kao izdavača, može im fino sačuvati leđa od utapanja.
Za kraj, možda bi bilo bolje da ovaj album na trenutak ostavimo sa strane, da odstoji neko vreme, pa ga, kao butelju starog vina otvorimo kad “sazre”. Garantujem da će i najveći cinici pronaći svoje zvezdane trenutke u istom. Samo kažem, šteta što se pojavio baš sad. To je jedina i najveća zamerka.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.