Experimental, indie rock, indie electronic, The Rapture, Xiu Xiu... su keywords koje opisuju projekat minimaliste Owena Ashwortha, 28-godišnjaka iz Čikaga koji je napustio studije filma shvativši da je muzika daleko jeftiniji način pripovedanja
Ekonomičnost sprovođenja pomenute ideje u praksu
Ashworth je doveo do ekstrema – prva tri albuma
Casiotone For The Painfully Alone (
Answering Machine Music – ’99,
Pocket Symphonies For Lonesome Subway Cars – ’01,
Twinkle Echo – ’03) snimljena su samo pomoću dečjih sintisajzera (otud
Casiotone u nazivu projekta) i četvorokanalnih snimača.
Danas, uvidevši da nema mnogo smisla nastavljati u istom lo-fi smeru, Ashworth na novom albumu poseže za malo profesionalnijim sredstvima muzičke produkcije, tako da Etiquette ne zvuči kao da je prošao sve kineske kasetofone na planeti (kao prva tri albuma), već kao pristojna kućna produkcija.
Koncept CFTPA se bazira na spoju infantilne elektronike (skoro kao iz igrica za
Nintendo konzole) i ispovednih stihova. Lenja vokalna izvedba Owena Ashwortha veoma podseća na Aidana Moffata iz
Arab Strap. Naravno, s tim što je škotski akcenat zamenjen američkim.
Na albumu gostuju mnogi prijatelji/muzičari koji doprinose raznovrsnosti vokalnog i instrumentalnog kolorita, koji je na prethodnim albumima bio sasvim minimalan. Međutim, čini se da je muzika CFTPA (i dalje) samo vozilo za male priče koje Ashworth priča u svojim pesmama, tj. retko nam drži pažnju. Tekstovi su, ruku na srce, na trenutke zaista izuzetni, ali takvih trenutaka je premalo da bi od Etiquette napravili album vredan pažnje iskusnog ljubitelja muzike.
Etiquette, dakle, ima par pesama koje se ističu po kvalitetu teksta, što naravno znatno poboljšava celokupni utisak, ulivajući energiju u inače neinspirativnu muzičku podlogu. Većina tekstova CFTPA su zapravo kratke priče ispričane nenametljivo i iskreno, u prvom licu, zbog čega su emotivno efektne.
Tako pesma I Love Creedence govori o prijateljstvu dve devojke, Creedence Clearwater Wright i Elodie Eye, propalom zbog ljubavi koja je našla tek jednu od njih (Elodie), i o životu Creedence koja je ostavljena sama, s refrenom: „This September I'll be 26 years old, and El's the only one besides my dad who's ever said ’I love you Creedence’“.
Najlepša pesma na albumu je Holly Hobby – zato što je muzički najkompletnija. Jednostavne melodije rasplinute preko kotrljajućeg ritma posle nekoliko slušanja dobijaju konačnu sliku – divnu, atmosferičnu i neodoljivu. Tekst je ispevan iz perspektive surovog ljubavnika-eksploatatora (refren „You're just a hobby, Holly“), ali ženskim vokalom, i to u opisanom eteričnom maniru, što samo doprinosi misterioznosti numere. Zaista zvuči magično.
Ali, jedna lasta ne čini proleće. Ili pak, jedna lasta, nekoliko iščašeno-simpatičnih numera (Scattered Pearls, Young Shields, Nashville Parthenon, Love Connection), par emotivnih bombi (pre svega I Love Creedence, eventualno Happy Mother's Day i New Year's Kiss) i par teških smorova (ostatak albuma) ne čine dobar album.
Bilo bi dobro kad bi se Owen Ashworth u budućnosti više i ozbiljnije posvetio saradnji s drugim muzičarima, jer se čini da njegov pripovedački talenat jedino tako može da dobije na dubini i upečatljivosti.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.