Predmeti se pretapaju u likove, likovi u životinje ili predele. Kablovi Bruklinskog mosta tope se i trepere, uvlačeći posmatrača u Henryjevu bunovnu svest gde je objektivna stvarnost višestruko prelomljena. Njegovi poslednji dani nalik su potmulom padanju niz strme helikoidne stepenice
Ono što Henry Letham (
Ryan Gosling), student akademije umetnosti, preživljava između prvog (18) i pravog (21) punoletstva, dočarano je u filmu
Ostani podjednako intenzivno kao san sa uznemirujućim nabojem koji ne nestaje čak i ako se racionalno raščlani. Tinejdžerska preosetljivost, pokušaj da se iz bezuslovne prihvaćenosti unutar kruga porodice dokaže sopstvena vrednost u često neprijateljski (u najboljem slučaju – neutralno) nastrojenoj okolini, prikazana je putem nezaštićenosti na Bruklinskom mostu.
Henryjev prelazak sa obale detinjstva na obalu zrelosti vezan je za ovaj most na nekoliko načina. Na mostu se odvija saobraćajna nesreća, snimljena iz samog vozila, u kojoj protagonisti (koji je za volanom), navodno – ginu roditelji. Stubovi mosta se iznova pojavljuju na Henryjevim platnima, kao odraz njegove fiks-ideje da se na dan svog 21. rođendana ubije na tom istom mostu, kopirajući tako konačni potez slikara čijim je delom opsednut.
Rastrojen i iscrpljen usled besomučnog preispitivanja, pokušaja da odredi sopstvenu vrednost, Henry oscilira između krajnosti. Čas mu se čini da je ništavan, čas sebe smatra suviše značajnim, na tren je pokunjen, a onda strašno gord. Odmerava snagu naspram očevog autoriteta („Everything you know is a fucking lie!“), dok slepo prihvata uticaj umetnika čiji je čin samoubistva rešio da kopira.
Za razliku od njega, Athena, devojka u koju je potajno zaljubljen, ima dinamičniji odnos s autoritetima iz sveta umetnosti. Na pozorišnoj probi čita i duhovito subvertira Hamletovu, a ne Ofelijinu ulogu (koju smatra suviše pasivnom, neprihvatljivo neznatnom). Razumljivo, Athena nije svesna važnosti koju joj Henry pridaje jer, u paranoičnom ubeđenju da su njegove namere svima jasne (kako ih je, tokom njegovog odrastanja, intuitivno deširovala mama), on ništa ne artikuliše.
Čedna uloga majke preklapa se sa zamišljenom ulogom buduće supruge – ambivalentan stav prema ženama odlično je prikazan u sceni gde striptizeta izvodi svoju tačku u ritmu pesme Angel (Massive Attack). Zato oniričnost ovog filma nije zavodljiva, već ahedonično bespomoćna. Osećaj krivice prisutan je i kod sukoba s roditeljima: Henry zna da na putu odrastanja mora sasvim odbaciti njihov autoritet i tako uspostaviti sopstvene vrednosti, a ipak ga muči griža savesti zbog okrutnosti prema ljudima kojima toliko duguje. Dok je on na mostu, psihijatar (Ewan McGregor) ulazi u njegovu sobu i otkriva reči „forgive me“, ispisane sićušnim rukopisom, koje sasvim prekrivaju zidove.
Gledalac se donekle nalazi unutar sekundarne stvarnosti protagoniste: predmeti se pretapaju u likove, likovi u životinje ili predele. Kablovi mosta tope se i trepere, uvlačeći posmatrača u Henrijevu bunovnu svest gde je objektivna stvarnost višestruko prelomljena. Henryjevi poslednji dani nalik su potmulom padanju niz strme helikoidne stepenice, što se ponavlja tokom filma, kao i eho dekontekstualizovanih rečenica („he’s just a kid“). Psihijatar je sve manje sposoban da razgraniči Henryjev svet od sopstvenog, utoliko pre što i kod kuće ima depresivnu verenicu, bivšu pacijentkinju (uvek odlična Naomi Watts). Za sobom je ostavila stanja slična Henryjevim, a reči utehe koje mu upućuje su da bol, prelamajući se aktivno kroz umetnost, ipak izgubi oštricu.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.