Naš saradnik je prisustvovao početku osvajanja američkog tržišta od strane australijske grupe Sleepy Jackson – novih i možda danas jedinih pravih nosača baklje Beach Boysa na svetskoj sceni
Večeras, Steele i Sleepy Jackson (bend nazvan po Lukeovom prijatelju iz detinjstva obolelom od narkolepsije) mini turnejom po Americi i Engleskoj promovišu drugi po redu ekstravagantni i prelepi album Personality (One Was A Spider, One Was A Bird). Album nastavlja tamo gde je takođe odlični Lovers (2003) stao – muzikalno plutajući po vodama Beach Boysa/Briana Wilsona, lirično se baveći ljubavi i religijom na veoma unikatan način.
Dolazeći sa kraja sveta, ali bukvalno – iz Perta, grada na kraju Australije,
Sleepy Jackson kreiraju simfonijski pop sa posve originalnim Steeleovim vokalom i vrhunskim muziciranjem. Obe ploče su krcate mladalačkim duhom, a na koncertu bend emituje energiju The Who, teatralnost
Sonic Youtha i melodičnost i horsku perfekciju Beach Boysa.
Interesantno je pomenuti da je Lukeov otac, Rick Steele, stari bluzer iz Perta sa gomilom projekata iza sebe, bio jedan od zabavljača publike pre večerašnje atrakcije – sinovljevog benda. Stara ajkula je sa bine prašio folk i blues, držeći se akustične gitare, slajda i usne harmonike radije nego moguće prateće grupe. Komično je bilo da je morao da skrati svoju poslednju kompoziciju,
DylanovuRainy Day Woman #12 & 35, sa smehom i očinskim oprostom mladoj publici koja nije ni čula o Robertu Zimmermanu, a kamoli umela da ceni bilo koju priliku da čuje neku od njegovih maestralnih stvari.
Poznat po veoma ekscentričnim nastupima, bend večeras menja taktiku: srebrna odela sa “faux” ribljom krleži i jake šminka na licu (sa prethodnog njujorškog koncerta par godina ranije) zamenjeni su konvencionalnim crnim odelima i belim košuljama. Petočlana grupa izgleda kao neki muški pevački orkestar iz 50-ih. Luke Steele ubedljivo vlada scenom i očigledno je samodovoljan, podsećajući tako na legendarne
Lennonove nastupe sedamdesetih u NYC-u: bend je u oba navrata tek grupa asistenata. Opravdano.
Koncert Sleepy Jacksona počinju dvema prvim kompozicijama sa ovogodišnje ploče: razlike na nosaču zvuka i na živom nastupu skoro da i nema. Zahvaljujući odličnoj tehničkoj pozadini legendarnog prostora u istoj meri kao i efektnosti i kvalitetu četvorice muzičara u Steeleovoj pratnji, izvođenje pesama We Neede More i Devil Was In My Yard donose momentalnu euforiju.
Uživajući u nastupu sledećih 20-ak minuta, publika je prošetana po arhivama ekscentrične strane rocka: reference poput Briana Wilsona, Lennona, George Harrisona i Todd Rundgena su neminovne. Zajedno sa najunikatnijom frizurom u muzici danas (da, rame uz rame sa Roy Orbisonom), Steeleov vokal se razvlači od plaža Australije do sunca Kalifornije. Veoma melanholičan i prelep materijal sa nove ploče, večeras cele odsvirane, je prošaran kompozicijama sa albuma Lovers. Ne poznajući nove stvari, masa se zapaljuje čuvši Vampire Racecourse, Miniskirt, Come To This i Morning Rain.
Đavolski dobri Felix Bloxsom (perkusionista) i Dr.Carl Brown (maestro na mikseti) reprodukuju bogat i bujan zvuk sa ploča, kreirajući „simfonijske slojeve“. I Understand What You Want i Don’t Say vašeg autora veoma raduju svojim rasterećenim popom u stilu The Go-Betweens, a najmlađi u publici posebno uživaju u 10-minutnoj kakofoniji usred Miles Away free jazz/punk momentu na koji bi i Sonic Youth bili ponosni.
Sleepy Jackson je muzička grupa koja pred sobom ima veoma, veoma sjajnu budućnost. Vrhunski kvalitet ploča i živih nastupa nagoveštavaju samo najbolje. Molimo se da Luke Steele ne nastrada od svoje genijalnosti, kao što se to desilo npr. Jasonu Pierceu (Spiritualized, Spacemen 3).
Trivia za sve obožavaoce australijskog rocka: od menadžerke Sleepy Jackson saznao sam da će nova ploča Jet, koja uskoro izlazi, učiniti da bilo koji album AC/DC zvuči kao Rick Astley...
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.