Jasno je zašto je Kinseyeva popularnost prilično brzo prerasla u svoju suprotnost: njegovi kritičari / mrzitelji (religijska desnica, tipovi čija su deca danas u SAD na vlasti) pokušali su budalasto (ali veoma oportuno) da mu imputiraju patent bračne nevere, masturbaciju i pederluk, a ne da je on samo dokumentovao njihovu prevalentnost
scenario: Bill Condon
uloge: Liam Neeson, Laura Linney, Chris O'Donnell
producenti: Gail Mutrux, Francis Ford Coppola
žanr: drama
trajanje: 118 min.
proizvodnja: SAD, 2004.
svetska premijera: 12. novembar 2005.
zvanični web:
http://www2.foxsearchlight.com/kinsey/site
fotografije:
Yahoo
trejleri:
Apple
muzika iz filma:
Amazon
Kinsi govori o tome šta se dešava ljudima kada iz bilo kog razloga – urođena okrutnost, prostodušnost, nedostatak takta, samouverenost, naučnička znatiželja – odluče da više ne poštuju konvencije i uobičajene norme ponašanja te svojim seksulanim partnerima (i šire) počnu da govore istinu, naročito onda kada najviše boli Kinsi ima neodoljivi štimung hladnjikavog laboratorijskog eksperimenta, u kome se ljudi tretiraju kao retki insekti. Što ne znači da je reč o inferiornom delu, naprotiv. Tek otrežnjavajuće deprimirajućem.
Dr. Alfred C. Kinsey je 1947. godine objavio pionirsku studiju o seksulanim navikama u Americi, knjigu koja je u jednom vrlo puritanskom društvu imala efekat atomske bombe. Kinsey je, naime, sve sa stipendijom Rockefeller fondacije i
podrškom Indiana Univerziteta, sunarodnicima predočio neopozivu i naučno dokazanu istinu: većina redovno masturbira (nakon čega im, začudo, ne otpadaju ruke), ljudi se tucaju kako pre braka tako i van braka, a bogami i u braku, više od trećine muškaraca imala je makar jedno homoseksulano iskustvo, oralni i analni seks nisu retkost, a misionarski položaj je tek jedna u dugom nizu poza koje se upražnjavaju u američkim domovima, kancelarijama, automobilima i mnogim drugim manje znanim mestima (crkve?!)!
Rečju, Amerika je iz Drugog svetskog rata izašla kao veoma promiskuitetna zemlja – rat je, kao što to obično biva, oslobodio veliku količinu seksualne energije – mesto u kome se puno ševilo a malo (o tome) pričalo.
Svojim no-nonsens pristupom, manjkom emocija i apsolutnim odsustvom predrasuda - sve redom karakteristike ozbiljnog znastvenog poduhvata – Kinsey i njegova ekipa uspjeli su da intevjuišu hiljade Amerikanaca, koji su – valjda ponosni na vlastite nestašluke – nadugo i naširoko propričali o svojim seksualnim običajima.
To sve se, podsećam, dešavalo pre više od pola veka, u Americi koja nije znala za
Oprah Winfrey,
dr. Phila McGrawa, čak ni
Marilyn Monroe, i kada brbljanje o intimnim stvarima nije bila norma ponašanja i način na koji ovde mnogi zarađuju za život. Intima i seks – bilo kakav seks, osim onog u braku, muškarac gore, žena dole – bili su tabu.
Revolucija u porniću
Potpuno je jasno zašto je Kinsey postao enormno popularan; njegova nauka ima kvalitet revolucije i kvantitet pornića. Baš kao što je jasno zašto je popularnost prilično brzo prerasla u svoju suprotnost. Kinseyevi kritičari/mrzitelji (religijska desnica, tipovi čija su deca danas ovde na vlasti) pokušali su budalasto (ali veoma oportuno) da mu imputiraju patent bračne neveru, masturbaciju i pederluk, a ne da je on samo dokumentovao njihovu prevalentnost.
Sam Kinsey tome nije nimalo pomogao. Redovna praksa u njegovom istraživačkom timu bila je izmena partnera (sa obaveznim snimanjem seksulanog akta, da bi ga kasnije svi skupa u miru mogli prostudirati). To je – na Kinseyevo veliko iznenađenje – dovelo do, blago rečeno, nesuglasica između mladih i prililično navalentnih naučnika. Uz sve to, Kinsey i njegova voljena i veoma privržena supruga delili su ljubavnika. Jednog, muškog.
Sve to je, međutim, manje bitno od činjenice da je on proučavao ljudsku seksualnost bez razumevanja činjenice da je to ne samo naučna već i politička rabota. “Svačiji greh nije ničiji greh. I svačiji zločin nije uopšte zločin”, Kinseyeve su reči koje, osim što su istina, imaju opasno penetrirajući politički efekat.
Kinsey je, razume se, na umu imao samo seks. Svi drugi, ili barem svi oni kojih se pitalo, pak, znali su da je seks, u ovom slučaju, tek predigra za socijalnu revoluciju koja sledi, koja je neminovna, ako se gore navedena izjava shvati doslovno. Na isti način na koji je prestao biti konvencionalan supružnik i pater familias , Kinsey je nehotice prestao biti naučnik, a postao prorok. A takvi, znamo svi, a pogotovo Mel Gibson, ne prolaze dobro!
Ovo je fascinantan materijal za film, jedna od onih retkih životnih priča koje su zabavne, začudne, simboličke, i istinski bitne (na način na koji to, recimo, biografija
Bobby Darrina nije; pitajte samo
Kevina Spaceya). No, za njenu ispravnu egzekuciju potreban je reditelj koji podjednako dobro razume znatiželju, neutralnost, i moralnu fleksibilnost frenetički aktivnog naučničkog uma i ironični kvalitet političkih mehanizama, kao i glumac koji je u stanju da pobedi vlastitu harizmu i senzaciju i da se pretvori u ljudski mikroskop – znatiželjna penetracija ali bez emocija.
Kinsi u Billu Condonu (
Bogovi i monstrumi) i nikad boljem Liamu Neesonu (potpumognutom impresivnim radom Laure Linney i, naročito Petera Sarsgarda, koji je možda i najspremniji mlađi holivudski glumac trenutno u poslu) ima i jedno i drugo.
Kinsi je, prema tome, film o čoveku koji je saznao (razotkrio?) šta ljudi rade, kako to rade, koliko često to rade, sa kim to rade, svu dakle seksulanu mehaniku, bez ambicije (sposobnosti?) da razume zašto to – seks – rade.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.