U ovoj zemlji su namerno odsekli mladost, mladi ljudi se ne prihvataju kao ozbiljni ljudi. Opet, potpuno je neverovatno da se mladi ljudi ne bave muzikom nego čekaju da ostare, imam utisak da ovde svi čekaju da ostare da bi nešto uradili
Odavno se kod nas nije podigla tolika prašina oko grupe koja čak nema ni demo izdanje. Repetitor osvajaju na prvi ton, i svi koji su ih slušali uživo nisu mogli ostati ravnodušni. Potpuno sveža energija, spontanost i uverljivost – nešto već neko vreme nismo mogli čuti na srpskoj rock sceni. Ima nade.
POPBOKS: Vi ste vruća vest u Beogradu kada je domaća scena u pitanju, imali ste nekoliko zapaženih koncerata, publika odlično reaguje. Kako se osećate povodom svega ovoga i šta mislite da vas izdvaja od ostalih neafirmisanih grupa?
Boris: Ja mogu samo da ti kažem da mi uopšte nismo ni znali, da li smo i koliko dobri, pre nego što smo izašli pred publiku. Mi još nemamo svest o tome, nismo baš iskusni muzičari – sve je to bilo iznenađenje i za nas same.
Ana-Marija: Lepo je što je publika super reagovala, ali mi još nemamo neku drugu stranu – u odnosu na šta to da vrednujemo. To je sve kod nas došlo spontano, i verovatno još nismo svesni kakav odjek pravimo.
Očigledno je da je energija koju isporučujete na bini iskrena i autentična. Repetitor daje sve od sebe i, za razliku od mnogih domaćih bendova, poseduje spontanost koja se zaista retko može videti u poslednje vreme na domaćoj sceni. Vi nemate neki odmak ili viziju tipa: „želimo baš ovako da zvučimo i izgledamo“?
Boris: Meni je bilo muka od muzičara koji su „do jaja, i svi mnogo dobro sviraju“, i tek kad i ti „mnogo dobro sviraš“, možeš da dobiješ njihovo aminovanje. Nekako sam stekao takav utisak, mada sam možda u krivu, ali oni takav utisak odaju...
Ana-Marija: Na neki način smo bili i nesigurni oko toga kako sviramo ili ne sviramo, ali nas negde nije bilo ni briga – to smo što smo, sviraćemo kako umemo.
Boris: Meni se inače uvek sviđala jednostavna muzika.
To bi zapravo onda mogao biti odgovor na moje pitanje šta vas izdvaja od ostalih neafirmisanih bendova – upravo ta spontanost, osećaj da ne treba da se dokazujete, ali i zdrava ambicija. Mnogi domaći bendovi poseduju antiambiciju – kao da ne žele da ih čuje više ljudi, deset godina sviraju samo za svoje prijatelje.
Ana-Marija: Iskreno, mi i nemamo baš mnogo ortaka koji bi nas slušali. Nismo spremni da pravimo kompromise i da nas neko predstavlja onakvim kakvi nismo.
Boris: Nama je cilj da nas čuje što više ljudi koje to zanima, znamo da ih ima još mnogo.
Šta mislite da je važnije za oporavak domaće scene: dobri autori ili mediji, životni standard i atmosfera u društvu?
Ana-Marija: Sve su to faktori koji utiču, mnogo je generacija odraslo na turbo-folku i nisu se izvukli iz toga, nisu počeli da slušaju neku drugu muziku. Tek sada treba da utičemo na mlade naraštaje, u ovom trenutku ima mnogo više medija: MTV Adria, VH1, Internet... Kada smo mi odrastali, postojali su samo Pink i Palma.
Boris: Nemaš baš ništa ni sad.
Ana-Marija: Sada barem, koga interesuje, može da nađe...
Boris: Upravo je u tome stvar...
Ana-Marija: Mi tada nismo ni mogli da se zainteresujemo za nešto drugo – nismo imali gde to da vidimo.
Boris: Slažem se sa tvojom crnom slikom prošlosti, ali se ne slažem sa baš belom slikom sadašnjosti – jako je loša situacija.
Ana-Marija: Nije baš ni bela.
Boris: Nažalost, atmosfera u društvu je uvek za scenu najbitnija. Čak i bez kvalitetnih pesama, ako je atmosfera takva da svi žele nešto da se desi – oni će od neke glupe stvari napraviti nešto.
Vi ste praktično posle samo tri koncerta imali intervju na radiju, televiziji, muzičkim novinama Frka, čiji se novi broj neće, kako čujemo, ni pojaviti... Znači da je to i kod nas moguće, bez obzira na situaciju da mediji generalno nisu naklonjeni muzici koju svirate. Da li možda ipak nema dobrih pesama, onih koje bi mogle da naprave neki proboj?
Ana-Marija: Možda ih ima, ali nisu izašle na površinu.
Boris: Upravo to, i ako ih ima – teško nalaze put do slušalaca.
Ana-Marija: Ima ih malo, ali ih ima, sigurno.
Boris: Nedostaje još dobrih mladih autora.
Ana-Marija: Svi kao da čekaju da napune 30 godina da bi se bavili muzikom.
Često i sviraju i pevaju kao tridesetogodišnjaci. Nekako nema ni veselih pesama toliko...
Boris: Nema ni Repetitor veselih pesama.
Nedostaju pesme koje bi ljudi mogli da pevuše na ulici.
Boris: Svakodnevica je crna.
Ali 90-ih, kada je bilo mnogo teže, pojavili su se pop bendovi kao što su Eva Braun, Oružjem Protivu Otmičara, Popcycle, Kristali...
Boris: Jeste, ali to je sve bilo nekako nadrealno. Bežali su iz te situacije, koja je svima bila očigledno očajna.
Eskapizam.
Boris: Sada nije svima očigledno očajno, ali je i dalje očajno.
Nije dovoljno očajno?
Ana-Marija: Čini mi se da trenutno ima više bendova za koje mi znamo nego pre 4-5 godina.
(Intervju se u ovom trenutku prekida, jer razgovor skreće sa tema interesantnih širem auditorijumu – drugim rečima vaš novinar gubi kontrolu)
Da pređemo na malo neozbiljnija pitanja: na krovu koje zgrade ili na raskrsnici kojih ulica biste želeli da svirate svoj "zabranjeni koncert“?
Ana-Marija: Na Kalemegdanu, u onom ograđenom mestu za orkestre... Tamo je lepo, priroda je... Mada mislim da nam nikad ne bi dozvolili da tamo sviramo, ometali bismo partije šaha.
Milena (da, da i ona je sve vreme bila tu): Ispred novog Merkatora. Šalim se...
Boris: Zgrada na kojoj piše Društvo za ulepšavanje Vračara, preko puta SKC-a. Prelepa je zgrada, a i krov se vidi iz Ulice kralja Milana, ako se tako sad zove.
Ana-Marija: Super je isto nasred Knez Mihajlove, na tremu kod onog kafića Moloko...
Boris: Da, to bi bilo super.
Ana-Marija: To je radio Negativ, hoćemo i mi...(smeh) Izbaci ovo za Negativ...
Boris: Idem ja, gotov je intervju.
A na ulici?
Ana-Marija: U Strahinjića Bana.
Boris: Ja bih najviše voleo da se izvede diverzija na Slaviji, da se zakrči trg i da svi moraju da gledaju.
Da li bi želeo neku poruku na taj način da preneseš?
Ana-Marija: Poruka je: ima nas i drugačijih, rušenje tog stereotipa da su svi ljudi koji se bave rock 'n' rollom padavičari, narkomani i neradnici... Da tu ima normalne i pametne dece, dobri su đaci, studiraju...
Boris: Ljudi ovde inače lako generalizuju – misle recimo da je svako ko svira gitaru metalac... Poruka je da nas ima i drugačijih, ali je ipak potrebno više mladih autora da prenesu ovu poruku.
Imate koncizne i jednostavne tekstove koji su bliski vašoj generaciji, ali i starijoj publici. Uglavnom su to univerzalne teme: odnos pojedinca i okoline, na primer. Nekada je taj pojedinac neprilagođen, kao u pesmama Topli brat i Zli sin, ili prosečan kao u Prosečan čovek. Sada, mene zanima, da li je možda postojala direktna poenta u pesmi čiji je refren „Ovaj grad već predugo pripada njima“, odnosno da li je u pitanju Beograd i ko su Oni?
Boris: Jeste, Beograd u pitanju, a to Oni... to se prosto menja u svakom trenutku – uvek kad si sa ove strane znaš ko su Oni. Ne mogu da ti kažem ko su Oni – zadatak je da svako nađe "svoje Njih".
Koji su vam autori dragi, ko je uticao na vaš izraz, na način razmišljanja o muzici? Domaći i strani, i morate svi troje da odgovorite, to znači i Milena.
Ana-Marija: Basistkinje Kim Gordon i Kim Deal, zbog njih sam i počela da sviram bas. Ovde je bavljenje muzikom uvek bilo nekako muški posao, tako da mi je kod njih, posebno kod Kim Gordon, bio bitan i taj feministički momenat. Naravno, volim puno Pixies i Sonic Youth, ali je Nirvana najviše uticala na mene tokom odrastanja – to je najpristupačnije nekom ko ima 15 godina.
Boris: Ovi momci ovde (pokazuje na veliku zastavu Ramonesa na zidu), oni su osnov svega. Oni su me potpuno preobratili – da nije bilo njih, ne bih nikada uzeo gitaru u ruke. Uverili su me da i ja mogu da se bavim muzikom. Onda sam to nadograđivao stranom indie muzikom, domaćim Novim talasom, tu su bitni Šarlo Akrobata i Idoli, ali i domaćim bendovima iz 90-ih...
Milena?
Milena: Ja sam isto počela s Nirvanom, posle mi je Boris pokazao Ramonese, kada sam počinjala da sviram, njih je bilo najlakše skinuti.
Neki bubnjari?
Milena: Matt Helders (Arctic Monkeys) i Trut.
Prešli smo već na domaće muzičare, slobodno nastavite...
Ana-Marija: Ja nisam toliko slušala domaću muziku, mogu da navedem samo Šarla Akrobatu.
Boris: Idoli i ceo Paket Aranžman, ali i zagrebački Novi talas – Haustor, prvi album Prljavog Kazališta, rani Film...
Prvi album koji ste kupili u životu, ali istinu želim da čujem?
Ana-Marija: Ja neću da kažem (smeh).
Moraš.
Ana-Marija: Evo ti, Hanson – Middle of Nowhere, imala sam tada 11 godina.
(sledi pet minuta kolektivnog prisećanja i pevanja njihovog hita MMMBop)
Boris: Ja ću reći malo kasnije, samo da se setim.
Milena: Vladu i Gileta, ali tada sam baš bila mala.
Ana-Marija: To su nam mama i tata kupovali, svi smo slušali Vladu i Gileta, ne računa se. Ja sam jedina bila iskrena, nije fer... Molim te, napiši Nirvana – Best Of.
Boris: Azra, onaj dupli CD, on stoji kao s puškom nešto... To je prvi CD koji sam kupio na berzi.
Šta se ovih dana sluša?
Ana-Marija: Yeah Yeah Yeahs Show Your Bones.
Boris: Na putu do Popboksa Jarboli i Dobrodošli.
Milena: Isto Yeah Yeah Yeahs, baš mi je dala Ana-Marija pre neki dan.
Omiljeni televizijski kanali i emisije?
Ana-Marija: Ne gledam TV u poslednje vreme, sve je postalo toliko dosadno, nema više ni slobodnih medija, nema muzičkih emisija... MTV Adria pušta gluposti, VH1 gledam povremeno, oni imaju neke specijalizovane emisije, posebno one iz 90-ih mi se sviđaju... Gledam najviše History. Od domaćih kanala sam digla ruke.
Boris: Ja sam upravo sad shvatio da mi je omiljena, i zapravo jedina, emisija koju gledam – ozbiljna emisija, i to je bezveze. U pitanju je Insajder. To je tužno, i meni je žao što je tako. Ja bih zaista voleo da mi je Karaoke obračun omiljena, ili nešto tog tipa – ali nije.
Milena: Volim Discovery i BBC-jeve dokumentarce na B92 (i ostali se slažu - op.aut.).
Boris: Meni se sviđa i Bunt na RTS-u, ali traje samo pola sata...
Ja volim recimo Nivo 23 na Studiju B.
Boris: Jeste, i to je super emisija, čovek je car.
Ana-Marija: Odlična je bila kada su gostovali Vlada i Oliver iz Kanda Kodže i Nebojše, neke su mu malo dosadnjikave...
Šta više volite da gledate – MTV Adriju ili Big Brothera?
Ana-Marija: Ne zna se šta je gore, dosadno je i jedno i drugo do bola.
Boris: Da, da...Big Brother mi je potpuno neverovatan – gledaš 12 ljudi koji su skroz sjebani...
Ana-Marija: Kao pacovi u nekom eksperimentu.
Boris: Nije mi prijatno to da gledam.
Milena: Nažalost, ne može nikako da se izbegne...
Boris: Televizija generalno izgleda gore nego pre par godina.
Šta vi mislite, da li treba izvršiti neki pritisak na tzv. Javni servis? Neki koncert na ulici možda, peticija?
Ana-Marija: Bilo bi dobro oba, koncertom da se skrene pažnja.
Boris: Gledam ove jadne studente – dok oni ne izađu i ne zapale neke kontejnere, niko neće obratiti pažnju na njihove mirne proteste. To je zbog toga što su ovde svi namerno odsekli mladost u ovoj zemlji, mladi ljudi se ne prihvataju kao ozbiljni ljudi...
Ana-Marija: Ne ulaže se u mladost.
Boris: Opet, potpuno je neverovatno da se mladi ljudi od 18 godina ne bave muzikom nego čekaju da ostare, imam utisak da ovde svi čekaju da ostare da bi nešto uradili.
Evo jedno iz arsenala stereotipnih pitanja – da li uskoro možemo očekivati neko izdanje?
Boris: U planu je snimanje i verovatno će se nešto pojaviti početkom sledeće godine, još nismo sigurni u kom formatu.
Koncerti u bliskoj budućnosti?
Ana-Marija: Skoplje 15. decembra...
Boris: ... i Jelen muzički festival u SKC-u 16. decembra...
Hvala što ste svratili do Popboksa.
Ana-Marija: Pitaj nas još nešto, taman smo se raspričali...
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.