Spas savesti

Vreme: Utorak, 28. novembar 2006.
Mesto: Dom omladine Beograda
Produkcija: Ring Ring

Beograd još jednom ima sreće. Ovoga puta u tome što mu u posetu dolazi grupa The Thing, možda najinteresantniji a svakako najeksplozivniji predstavnici aktuelne skandinavske jazz scene. Trenutno na jednoj od najboljih evropskih etiketa posvećenih novoj muzici, Smalltown Supersound (odnosno na njenoj jazz podetiketi Smalltown Superjazz), The Thing pokazuju šta se dobija venčanjem iz ljubavi između free jazza i savremene nezavisne muzike (njenog gitarskog, elektronskog ili bilo kog drugog krila).

Ime benda je odabrano po nazivu kompozicije trubača Dona Cherryja, kada su se početkom 2000. godine trojica skandinavskih muzičara odlučila za kratku turneju i da potom u studiju snime ploču sa verzijama Cherryjevih kompozicija. Cherryjevo ime nosi težinu ne samo na njujorškoj free jazz sceni, gde je rame uz rame sa Ornette Colemanom stvarao istoriju ove muzike: njegov uticaj na skandinavski jazz višestruko je uvećan kada je posle egzodusa američkih free jazzera u Evropu početkom 70-ih godina prošlog veka Cherry odlučio da se nastani u Švedskoj.

Švedska je upravo i zemlja iz koje dolazi Mats Gustafsson, lider i saksofonista The Thing, ujedno jedan od najeksplozivnijih, najnemirnijih inovatora jazz saksofona u Evropi u ovom momentu.

Još od polovine 80-ih poznat po svojim energičnim improvizacijama, Gustafsson je za The Thing spojio svoju ljubav prema američkoj free jazz klasici sa evropskim uticajima. Iako je ime Petera Brotzmanna nemoguće ne spomenuti u ovom kontekstu, Gustafssona nikako ne treba shvatati samo kao nešto mlađu i nešto severniju varijantu bavarskog kolosa. Šveđanina doduše karakteriše izuzetno bogat i dubok ton na tenor saksofonu, kao i nezaustavljiva energija u jurnjavi kroz skale i registre često nedohvatljive za prste, ali njegov pristup je drugačiji, moderniji. Gustafsson svojoj muzici pristupa igrajući se, ne gadeći se eksperimenata sa elektronikom ili gitarama (saradnja sa Jim O'Rourkeom, Sonic Youth, Thurston Mooreom ili Lasse Marhaugom) i ne brinući mnogo da li će rezultat biti kasnije označen kao jazz, indie rock, free improv ili noise ploča.

The Thing je, međutim lako okarakterisati kao čist free jazz ako dopustimo da tako nešto može da postoji. Sama postava sugeriše tradicionalnu filosofiju na delu: bubnjevi, saksofoni, kontrabas. Međutim, muzika se nikako ne može svesti na učtivu rekonstrukciju free jazza 60-ih ili 70-ih godina. The Thing pre svega zvuče SVEŽE. Njihova muzika je igra. Igra sa tonovima, ritmovima i melodijama, sa tišinom i (skoro) nepodnošljivom bukom, igra u kojoj je zanos onaj glavi i najvažniji sastojak. Iako eksperimentalni koliko i bilo koji free imrov veterani, čak i kada obrađuju The White Stripes, kod The Thing se nikada nećete susresti sa akademskim sukanjem brkova i mrgodnim veđama. Njihova muzika je prepuna života i toga se ne stidi. Nije preterano reći da se u njihovoj omalenoj diskografiji (pet albuma i jedan EP u sedam godina) može naći više energije i radosti nego u čitavim karijerama pojedinih jazz i improv veterana. The Thing igraju za publiku, ne za skor.

Gustafsson verovatno za svoju viziju The Thing nije mogao odabrati bolje saradnike od dva Norvežanina u ritam-sekciji. Kontrabasista Ingebrigt Haker Flaten ne samo što je pokupio glavne nagrade koje jazz muzičar u njegovoj zemlji može da dobije, nego je i njegov kreativni trag saradnje praktično spisak najvažnijih (ne samo) evropskih (ne samo free) jazz i improv muzičara: Evan Parker, Billy Cobham, Paul Lytton, Jean Luc Pounty, Joe McPhee, Tony Oxley... Flaten, kao ni Gustafsson, nije imun na gitare i rock ’n’ roll, pa je sarađivao i sa Motorpsycho itd.

Sa svoje strane, dugogodišnji Flatenov prijatelj i saradnik Paal Nilssen Love, verovatno nije mogao da postane ništa drugo nego jazz bubnjar. Ne samo da mu je otac bio bubnjar već su mu roditelji bili vlasnici jazz kluba u kome je Love i odrastao. I to odrastao da bude jedan od najznačajnijih evropskih jazz bubnjara u ovom trenutku. Senzacionalistički je ali ne i preterano nazvati ga pravim naslednikom holandskog virtuoza bubnjeva, Hana Benninka, jer Love ispoljava istu divlju energiju, istu opsesivnu radoznalost koja ga tera da svaki kvadratni milimetar svojih bubnjeva i okoline posmatra kao potencijalni instrument. Love ne samo što svira i radi sa gomilom različitih ljudi i projekata (Ken Vandermark, Frode Gjerstad, Peter Brotzmann...) nego i njegovi solo albumi spadaju u retka drum-only izdanja koja slušaju i vole i ljudi koji nisu i sami bubnjari.