THE HOLD STEADY
Boys and girls in America
Ako je njihov prethodni album The Hold Steady vrvio od droge i rock ‘n’ rolla filovanih religioznošću, njegov ovogodišnji naslednik, kog je Rolling Stone postavio na osmo mesto top albuma 2006, nastavlja dekadentni niz, plivajući u moru alkohola
America's #1 bar band, najčešća je, ali pitanje i koliko reprezentativna etiketa koje se lepi uz
The Hold Steady. Okej, bend na aktuelnom albumu pevajući o porocima, lamentuje nad sudbinom mladih Amerikanaca, izgubljenih na stranputici koja se sasvim fino može smestiti u bilo koji drugi globalni kulturni obrazac na ovoj planeti.
Glavni tok kitnjasto aranžiranih storija ove njujorške grupe sa šestogodišnjim zvaničnim stažom se vrti e u krugu šarene palete ispičutura raznih profila i njihovih svakodnevnih rituala: od cirkanja na žurkama po privatnim stanovima, po festivalima, u kolima, do prljavih haustora... svuda gde alkohol može neometano da sklizne niz želudac. Na primer, u pesmi Stuck Between Stations, akteri priče piju iz inata, u Massive Night, ekipa oseća svu slast ispijenog likera koji strahovito puca u glavu i noge, dok u Party Pit, junakinja pesme luta okolo i ljušti sve što joj stigne pod ruku. I tako u krug. Do patosa.
Realno, Boys and Girls... ni u jednom svom segmentu tematski ne nudi ništa novo, već po ko zna koji put ponavlja opšta mesta. Samim tim, ne vidi se ni neka preka potreba za konkretnijim bavljenjem istim. Jer postoji poduži i podeblji spisak ubedljivijih albuma iste tematike tako da Boys And Girls... jednostavno, tu nemaju šta da traže uprkos činjenici da se nalaze na osmom mestu.
Ni muzički The Hold Steady definitivno nisu bend za kojim biste sekli vene. Iako je autorski na
Boys and girls... prisutan napredak u odnosu na
Separation Sunday (2005) - jer su pesme tekstualno bogatije, raskošnije, a frontmen Craig Finn više peva nego što priča - The Hold Steady su prvenstveno bend trenutka, čija se nedefinisanost najbolje oseća u samom zvuku: niti su indie, niti su mainstream, negde se naslućuje da bi hteli da budu na tragu
Springsteena, ali ispadaju puno bliži Brian Adamsu, uz želju da se, malo, po mogućnosti očešu i o harizmu Jarvisa Cockera.
Zvučna smeša koja najbolje seda, ako već mora, neformalno i usput. Najbolje uživo u nekom zadimljenom baru, kao neformalna zavesa dok ispijate omiljene piće, a muzika vam je u drugom planu.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.