Promocija drugog albuma Autoparka nije slučajno najavljena kao „druženje s bendom“. Jer ako ste u petak uveče bili tamo, čak i da ne znate bend ili ljude oko sebe, postali ste deo jednog kruga (prijatelja) koji deli istu ljubav i poštovanje prema poetici ovog benda
Mesto:Living Room SKC-a, Beograd
Vreme:Petak, 30. mart 2007.
Zamislite da se nalazite na odličnoj žurci, na kojoj se taman toliko ljudi poznaje da bi se svi osećali ugodno. A ima i onih koje ne znate, da bi vam i dalje bilo interesantno. I svi cupkaju u iščekivanju “postizanja kritične mase” koja najavljuje potpuno prepuštanje dobrom provodu. Tu prazninu nimalo slučajno popunjava glas Grega Dullija. I tako nekih sat vremena, tokom kojih sve više ljudi dolazi, a kafić Living Room postaje solidno popunjen i zadimljen noćni klub.
Možda ste se čak upitali zašto
Autopark niste slušali ranije, zašto oni ne sviraju češće, i kako je moguće da bend koji ima dva albuma (
10 + 1 objavljen 2004. samo na Internetu i
Osećanja za ponetiobjavljen uoči Nove godine za jednog od najvećih srpskih izdavača) organizuje koncert čija karta košta 100 dinara, manje od cene piva u istom prostoru; kako je moguće da se za isti taj koncert (na koji, koliko je poznato, prijatelji, rodbina i novinski izveštači nisu ulazili besplatno) proda 158 karata. Ovo su validna pitanja za sam bend, koliko i za njihovog izdava ča i organizatora koncerta .
Kada na improvizovanu scenu u niši dnevne sobe konačno stupe dvojica gitarista i sednu na stolice, bubnjar, pozajmljeni basista (Ljuba iz Nežnog Dalibora, saznaćemo kasnije) i udaljena od njih i okrenuta leđima jednom delu publike pevačica Olja – druženje počinje pesmom Heroj, u kojoj gitarista Nikola svira sintisajzer. Kako između publike i benda zbog tesnog prostora ne postoji nikakva barijera, prvih nekoliko pesama obeležava sevanje foto-bliceva. A potom prolaženje konobara ili ljudi koji prelaze s jedne strane na drugu, na šta će se Olja osvrnuti kasnije zamolivši ljude da se utišaju (što, izgleda, postaje nezaobilazan detalj svih beogradskih koncerata).
Repertoar uglavnom čine pesme s novog albuma (Pisma, Mi tonemo, Pola tebe, Filmovi i trenutni singl Svi traže da obećam se) u pomalo drugačijem aranžmanu. Poletne pop-numere su uzemljenije, dok elegična Na ivici, koja je na dobrom putu da postane antologijska pesma, kreće u nešto bržem tempu i usporava u pokušaju da odgodi neumitni kraj. Pesme deluju životnije, kao da u preplitanju žamora, moćnog vokala i odjeka gitara na malom prostoru dobijaju formu koja im je namenjena. Do izražaja dolaze autoparkovska ranjivost i energija, kao i dva glavna aduta: magična gitara Nikole Berčeka i lirska ogoljenost stihova Olje Lakićević.
Publiku Autoparka uglavnom čine devojke. Lepe devojke, interesantno obučene, koje, ispred scene, pevaju sve pesme, kao pravi fanovi istovremeno se dive i zavide Olji. Ona je nesebična u deljenju emocija: dok peva, prava je pop-diva, a između pesama ortački stav prema publici i svojevrsni
quicktalk prikriva nervozu. Što samo potvrđuje
nedavno izneta mišljenja da Autopark, možda od svih bendova na sceni, ima najveći potencijal koji bi mogao biti realizovan samo većim angažovanjem: češćim sviranjem pred raznovrsnijom publikom. Uprkos familijarnoj atmosferi
dnevne sobe, Autopark su se pokazali kao vrsni muzičari, spremni da daju sve od sebe, kojima jedino nedostaje malo izvođačke rutine.
Proleće, pesma s prvog albuma, obeležava kraj zvaničnog dela koncerta, sa objašnjenjem koje treba da razveje sve sumnje da je ovo patetična pesma; ona je, kao i većina drugih, večita zapitanost o tome zašto ljubav ne može da traje. Bis se završava pesmom Gori grad, koja deluje kao kec čuvan u rukavu do pravog momenta.
Žurka kojoj smo prisustvovali daje nam nadu da Autoparku predstoji lepa budućnost i da ćemo jednog dana moći da se hvalimo kako smo bili u grupi tih stotinak i više srećnika koji su imali priliku da ih slušaju jednog petka, krajem marta 2007., na putu da od otkrića postanu veliki bend!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.