To što su neki cepali pluća uzvikujući: „Prolazi kroz mlade vene izgubljenih dana rikošet“, „Lažem da se ne bojim što hodam, a stojim“ ili ultimativni „Tuga je zakon koji poštujem“, Popboksovom izveštaču je bio dokaz da u nekima od nas stidljivo čuči po jedan Toma Zdravković, željan da se pokida na reči pesama koje oseća i razume
Mesto: Living Room, SKC, Beograd
Vreme: Vreme: Petak, 20.4.2007, 22.00, tačnije, 23.30
Produkcija: SKC, Beograd
Na SKC-ovom sajtu rekoše počeće u 21 h. Na licu mesta flajer nam otvorio oči – 22 h, da bi koncert počeo u 23.30. Šta ti je napetost!
Sva sreća, prva čaša vina ućutka malog čoveka u meni (hoće li pomeriti naš sto, hoću li stići na prvi noćni, šta ako uđu ona deca ispred, ispolivaju me pivom i izgaze boga oca u meni?).
Oko druge čaše, uzbuđeno posmatram kako se Living Room, kao ulica u Dark Cityju, iz kafića pretače u koncertni prostor. Sve mi misteriozno, čak i samoj sebi delujem k’o žešći potencijal.
Treća motkom otera duhove (sedim na mestu gde sam pre više godina kupila knjigu o Buddy Hollyju za jedan VIP rođendan). Naposletku, ubedim sebe da je jedini način da preživim da dva puta čujem Peron dva i vičem: „Ništa mi staro ne nedostaje!“. Takoreći, otrčim u prvi red, a o tome ko je ispao divljak, ona deca ili ja, svedoči opekotina od cigarete na nadlanici treznog mi para. Onako ranjen, reče: „Eto, vidiš kako si iskrena kad se napiješ!“.
„Tek šaka ortaka, retka svirka s bendom“, stihovi su kojima teško da se može opisati stanje duha i tela u koje nas je
Čovek Bez Sluha doveo u petak. „Šaka ortaka“ zapravo su kompaktno atomsko jezgro od četiri savršeno uvežbana, a sasvim spontana muzičara koji su, s malo podsticaja u vidu pozdrava, već prvim taktovima pesme
Dok nebo bojim strahom, uspeli da od stotinak ljudi naprave elektronski omotač, na samo desetak santimetara od bine.
Srž „repertoara“ (Mikijeva reč) činile su pesme s poslednjeg albuma
Second Hand i po reakcijama publike reklo bi se da su pesme poput
Ništa mi staro ne nedostaje,
Daleko Blizu Daleko ili
Umesto osmeha već prigrljene kao stare, dobro poznate stvari. Ama, himne!
Ipak, vrhunac večeri, kako se meni, vrlo pristrasno, učinilo, bila je pesma Peron dva. Ako na albumu ova pesma može da zazvuči – zavisno kad je slušate – pomalo depresivno, uživo je čista katarza. Dok vičete „I on mislio je da će bolje proći...“, otresate prašinu i buđ što se nakupila od čučanja po peronima s kojih nigde niste dospeli.
Kuriozitet večeri, izvođenje Bajagine pesme Tamara, odneo je pobedu nad pesmom ČBS-u bliskih Ramonesa Pet Cemetery. Stih „Ispred Teatra Baljšoj“ zapravo je dušu dao da ga, u čvrsto stegnuti mikrofon, otpeva pankerski glas. Ipak, pesma uz koju je mlađani Nikola Kojo u jednom od sentimentalnijih nastavaka Čalićeve sage o Mariji i Bobi tugovao za Galom Videnović u frotirskom šortsu nije razbucana u svojoj melanholičnoj srži.
ČBS uspeva (valjda i nastoji) da i u svojim pesmama ostvari zapaljiv spoj pankerske energije i rovite intimnosti pop pesme (ili prokletinja u meni svuda prepozna ovo drugo).
Svirka je po kapacitetu (prostor i broj ljudi) možda bila mala, ali je to doprinelo bržoj i direktnijoj razmeni između benda i publike, pa je jedna od devojaka iz prvog reda naposletku završila na bini, u duetu s Mikijem.
Počev od solo skakanja, preko neke vrste pankerskog kola koje su formirale devojke iz prvog reda, do podizanja na ramena (ko je došao s dovoljno drugara), publika je ipak živela atmosferu velikog koncerta. Jedan od koncerata na kojim, čak i ako sami u uglu šutirate vazduh, osećate da ste zvezda.
Premijerno izvođenje pesme Gotovo je, koja će se, kako rekoše (a piše i na sajtu ČBS-a) pojaviti na novom albumu, otpremila nas je (čak na drugi) noćni, s obećanjem buduće radosti. A da, što se mene tiče, i divnom posvetom benda na omotu Second Handa, brižno pohranjenom na dno torbe. Karaburma je, naravno, divno izgledala.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.