Vitalno i neopterećeno

Mesto: Hala EXPO XXI, Novi Beograd
Vreme: Subota, 1. decembar 2007.
Organizacija: Nokia music gets you talking

Kako je polako, sa širenjem Interneta, besplatan pristup muzici uzimao maha, javljao se i sve veći broj onih koji su pokušavali da analiziraju trenutnu situaciju u muzičkoj industriji i predvide njenu budućnost. Mnogi od njih su nedavni znate-već-koji potez Radioheada videli kao istorijsku prekretnicu ili svetli primer i putokaz pružen ostalim muzičarima, a blisko radiohedovskom rešenju „problema“ jeste i ono koje se potpuno oslanja na žive nastupe. Ljudi će skidati muziku sa Interneta, bilo to legalno ili ne – kažu oni koji zastupaju ovu teoriju – a sigurniji način da im se uzmu pare jeste na ulazu za koncert omiljene grupe ili izvođača. Po tom principu, album bi zapravo (finansijski gledano) imao ulogu reklame za koncert.

Postoji pristup koji ide i korak dalje – treba pustiti publiku besplatno čak i na nastup, jer ako je album samo reklama za koncert, onda i koncert može da bude samo reklama, i to po mogućstvu za kompaniju sa novčanikom debljim i od najbogatijih izdavačkih kuća. Tako je bilo dovoljno pristati na ulogu potencijalne mušterije jedne velike korporacije, i mogli ste juče prisustvovati baš jednom takvom, besplatnom a privlačnom događaju u Beogradu.

Hyper je DJ i producent koji je formirao istoimeni sastav sa nekoliko muzičara među kojima su Leeroy Thornhill i Jim Davies (prvi je nekadašnji plesač Prodigyja, a drugi gitarista na svirkama iste grupe, kao i član engleskog industrial-metal benda Pitchshifter). Od albuma We Control, Hyper je grupa koja stvara živu muziku po zvuku blisku breakbeatu i to u sastavu: glasovi, gitara, bubnjevi, računari, klavijature i prateća oprema.

Kada sastav ima odličnog bubnjara, gitare distorzirane toliko da bi im svaki dobronamerni metalac na tome čestitao, i panki crvenokosu pevačicu u kratkoj suknji, određen nivo uspeha je zagarantovan. Ipak, publika koja je ispunjavala Expo centar izgledala je malo zbunjena nakon što je posle DJ Flipa na scenu izašla ovakva postava.

Razlog leži najpre u tome što je veliki deo prisutnih došao isključivo zbog Vitalica, ali delimično i u samoj činjenici da je u pitanju grupa, a publika „klaberska“. Ruku na srce, većina je uživala u nastupu Hypera (ili bar strpljivo čekala da čuje We Control), a energija je bila na zavidnom nivou onda kada bi pevačica Dirty Harry uspevala da ubedi publiku to make some noise (iako je to pokušavala previše puta).

Što se izvedbe tiče, ona je bila precizna i energična, a najveći propust predstavljali su vokali koji su se suviše često gubili među slojevima masne distorzije, i od kojih je katkad ostajala samo neprepoznatljiva pozadinska muljavina.

No, prava zvezda večeri bio je francuski elektro producent Vitalic (pravo ime mu je Pascal Arbez). I pored toga što njegova diskografija nije obimna, on svakako nije jedan od onih koji su više cenjeni kao DJ-evi nego kao autori. Beogradska publika je to dokazala na jučerašnjem koncertu i jasno je bilo da prepuna sala koja oduševljeno skače, igra i poziva na bis, nije tu zbog Hypera, Flipa ili MKDSL-a.

Vitalic ne pretenduje na puko reprodukovanje snimljenog materijala, i semplove iz raznih pesama kombinuje i koristi bez većeg ustručavanja. Takođe, iako se ne boji da klaberima s vremena na vreme pruži eksplozije energije za kojima masa žudi, on posle njih ne čeka (kao što je to uobičajeno) da entuzijazam u publici opadne kako bi nastavio sa promenama u zvuku, već to odmah čini. Popularna forma na taj način biva zadovoljena, ali se time ne iscrpljuju glavni kvaliteti numere.

Nakon sadržajnog i zabavnog nastupa, Vitalic se zahvaljuje vidno zadovoljan reakcijom, gestikulira publici srca i smeška se, a zatim izlazi na dva bisa (Newman i La Rock 01), nakon čega publika počinje da se osipa, a za DJ pult izlazi MKDSL.

Za sponzore je ovaj događaj možda predstavljao samo još jedan u nizu marketinških poteza. Za ovdašnje fanove elektronske muzike, on će verovatno ostati u sećanju kao jedan od prijatnijih u poslednje vreme. Osim nesumnjivo kvalitetnih nastupa, na to će sigurno uticati i svest da za koncert omiljenih izvođača nisu morali da štede i/ili čekaju da od vrhunca popularnosti dotičnog prođe desetak godina kako bi se pojavio u Srbiji.