Svestan rezonancije teksta/scenarija, Nichols fokusira pažnju na rad sa glumcima (svi redom u vrhunskom izdanju) i tek ponekad se upušta u heavy handed mizanscenu. Bliskost je ozbiljan, a zabavan i – što mu je najveći kvalitet – vrlo “odrastao” (adult)
scenario: Patrick Marber
uloge: Julia Roberts, Natalie Portman, Jude Law, Clive Owen, Nick Hobbs
producenti: Mike Nichols, John Calley, Cary Brokaw
žanr: drama/romansa
trajanje: 98 min.
proizvodnja: SAD, 2004.
svetska premijera: 3. decembar 2005.
zvanični web:
http://www.sonypictures.com/movies/closer
fotografije:
Yahoo
trejleri:
Movieweb
Bliskost pokušava da dokuči zašto se ljudi jebu i zašto seks – kao radnju, ali i kao verbalnu agresiju – koriste kao oružje. Odgovor je, po Nicholsu i scenaristi Barberu, prilično jednostavan u svoj svojoj mizogoniji: ljudi su pohlepni, sebični i vrlo, vrlo okrutni, naročito onda kada govore istinu.
Bliskost je, međutim, puno prozračniji film nego što se iz poslednje rečenica da naslutiti. Nichols je reditelj koji nije pokazao naročitu sklonost da stvori koherentan autorski opus (mada mu je uvek na raspolaganju respektabilni materijal; pre
Bliskosti on je za HBO sa uspehom režirao Tony Kushnerove
Anđele u Americi (2003), po mnogima najbolji američki dramski tekst u poslednjih dvadeset godina), što je nekada – kao u slučaju Kushnerovih i Barberovih drama – neophodna anomalija.
Naime, kombinacija dve jake autorske ličnosti često inicira latentan konflikt, a onda trpi sam materijal. Jednostavnije, Nichols je u svojoj zreloj fazi puno sretniji izbor za projekte tipa
Anđeli u Americi i
Bliskost, komade koji imaju predfilmsku reputaciju i zavidan gravitas, nego, recimo, Oliver Stone ili Martin Scorsese,
autori koji moraju da “pobede”, “pokore” materijal na kome rade da bi napravili film po svojoj meri.
Nichols, svestan, dakle, rezonancije teksta/scenarija, fokusira svoju pažnju na rad sa glumcima (svi redom u vrhunskom izdanju: Jude Law, dobitnik Zlatnog globusa, Clive Owen, Julia Roberts i specijalno radijantna Natalie Portman) i tek ponekad se, kao u slučaju veoma potentno, ali precizno režirane scene u striptiz-baru, upušta u heavy handed mizanscenu.
Bliskost je, dakle, zahvaljujući Nicholsovom respektu i odmerenosti, ozbiljan, a zabavan i – što mu je najveći kvalitet – vrlo “odrastao” (
adult) film. Vredno pomena je i sjajno minimalističko rešenje za soundtrack: ceo film je “ukomponovan” u dve pesme sa debi albuma supertalentovanog mladog irskog kantautora
Damiena Ricea, koje se sjajno uklapaju u benevolentnu atmosferu samog filma.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.