Ostrvo u kanalu Saint Martin

Mesto: Point Ephemere, Pariz
Vreme: Petak, 27.februar 2008.
Organizacija: Point Ephemere

Pored kanala St. Martin u Parizu, internacionalno poznatom po tome što u njega Amelija Pulen baca kamenčiće, nalazi se alternativni kulturni centar Point Ephemere, u čijem klubu su nastupili The Islands na turneji pred-novi-album (koji je najavljen za 20. maj). Ovaj bend duge istorije – od The Unicornsa, preko prve postave The Islands, a zatim i druge, nakon odlaska kreativne polovine benda J’aimea Tamboura – došao je u novom punom sastavu od šest članova (vokal, gitara, bas, klavijature, violina, bubnjevi), i tri rase (bela, crna, žuta).

Koncert je otvoren pesmom The Arm, verovatno prvim singlom s budućeg albuma. To će ujedno biti i prvi put posle tri albuma Unicornsa i jednog The Islandsa da kreativni tandem Nick – J’aime neće sarađivati. Ali po prvom singlu se ne da zaključiti koliko će taj nedostatak biti poguban/osvežavajući za bend.

U nastavku koncerta polifonija i lajtmotivi iz prirode koju The Islands donose u svojim pesmama postala je dominantna. Fraza “bolje zvučati uživo” u slučaju The Islands može biti opravdana, naročito kada govorimo o eri hiperproducirane muzike kojoj live nastup samo umanjuje kvalitet.

Uticaj tog velikog Tihog okeana pored kojeg je Nick (Thorburn) Diamonds odrastao, i na čiju pučinu ga ja vodio otac da posmatra kitove, bio je tu negde na sceni, kada su usledili hitovi Volcanoes i Where there’s a will there’s a Whalebone, po mnogima njihove najbolje pesme sa prvog i zasad jedinog albuma Return to the Aea.

Možda se čini hiperpoetično njihovu muziku porediti s talasima, ali je to verovatno dinamički najpreciznije određenje zvuka koji The Islands stvaraju na koncertima. U njihovim pesmama se čuje neprestano smenjivanje bure koju prave svi instrumenti na sceni, troglasa i violinskog dua, a onda postepeno stišavanje i samo zvuk jedne žice violine; smenjivanje catchy melodija, a onda nekoliko minuta meditativnog zvuka.

I tako ukrug protiče ceo koncert, taj talas-efekat nekako obeležava celo veče, možda upečatljivije nego što se to primećuje na nosaču zvuka. Posle nekoliko nepoznatih pesama s predstojećeg albuma sledi Don’t call me Withney, Bobby i na prvom bisu, neočekivano, obrada Red football Sinead O’Connor , pro-fem pesme koju je Nick otpevao, čini se, bez parodiranja i s razumevanjem.

Nakon toga, The Islands sviraju neizbežni Swans (Life After Death), deset minuta prirode i mistike. I još jedan bis na insistiranje trome ali kurtoazne publike, kada će odsvirati Tsuxiit.

The Islands su održali mali, intimni koncert koji ih nije pokazao u punom sjaju, ali je zato izneo svu punoću njihovog zvuka, i zaista je bio trippy. A onda su se svi razleteli na puš-pauzu“, tako se završava svaka bajka u zapadnoj Evropi. A ispred, u nikotinskoj magli, postala je jasna prednost koncerta u malom klubu. Tu ne samo da je lakša dostupnost prvog reda, već i mini-indie idolima posle svirke. Ili bar posmatranje talasa piva kako udaraju o ivice čaša.

Video:

• The Islands in paris