DEE DEE BRIDGEWATER
J'ai Deux Amours
Balansirajući između jazza i šansone, Bridgewaterova hoda između dva sveta srodna po emociji, odmeravajući količinu strasti koju će ispustiti iz svoje duše. Jazzerskim rečnikom to se zove “stvaranje i opuštanje napetosti” (tension & release) i predstavlja najveći kompliment koji umetnik može da dobije od slušaoca
Posle izvanrednih albuma posvećenih muzici Horace Silvera (1995), Duke Ellingtona (1996), Kurta Weilla (2002) i pesmama Elle Fitzerald (1997), te trijumfalnog povratka u SAD, kao jedan od retkih umetnika kome je uspelo da Ameriku izazove (tek) iz daleke Evrope (Pariz),
Dee Dee Bridgewater verovatno nije imala mnogo dilema pri izboru sledećeg poteza u karijeri. Ponovo je snimila konceptualni album, sada sa muzikom kojom se neposredno upijala na pločnicima Pariza tokom 15 godina emigracije.
J'ai Deux Amours je kolekcija njenih kabaretskih doživljaja, susreta sa slavnim francuskim muzičarima, promišljanja kako se jazz tako snažno primio u sredini sa autentičnom muzičkom tradicijom i kako se prirodno stopio sa francuskom šansonom u pesmama
Jacquesa Brela i
Charlesa Treneta.
I, naravno, rezultat je očaravajući. Balansirajući između jazza i šansone kao artista na cirkuskoj žici, Bridgewaterova hoda između dva sveta srodna po emociji, odmeravajući količinu strasti koju će ispustiti iz svoje duše. Poznajući damu lično, spreman sam da potvrdim da se tako ponaša i van scene: svaki njen intervju ili razgovor sa prijateljima nabijen je varnicama koje samo što ne raspale vatru, ostavljajući onu pozitivnu količinu toplote koja nas greje, a neće učiniti da sagorimo. Jazzerskim rečnikom to se zove “stvaranje i opuštanje napetosti” (tension & release) i predstavlja najveći kompliment koji umetnik može da dobije od slušaoca.
Osim u slučaju
Girl Talk (
Neil Hefti), sve numere u programu su poreklom francuske. Većina pesama ima svoje engleske verzije i bili su hitovi sa druge strane Atlantika. Izbor seže od klasika
Mon Homme (
My Man), koji je proslavila
Billie Holiday i
J'ai Deux Amours, koja je posvećena prvoj crnoj evropskoj kraljici
Josephine Baker, preko tri najveća klasika šansone (
Ne Me Quite Pas,
La Vie En Rose i
Les Feuilles Mortes), do manje poznatih numera
Sashe Distela,
Claude Nougaroa i
Lea Ferrea. Sve pesme otpevane su francuskom. Interpretacija je izvanredna – ne treba poznavati jezik da bi se osetilo o čemu pesma govori i kakvu poruku Dee Dee želi da nam prenese.
Jak muzički pozdrav Parizu ostvaren je harmonikom Marca Berthoumieuxa, koja se fino probija kroz patos ritmičara Ire Colemana (bas) i Minino Garaya (udaraljke), na drugom kraju puta zatičući gitaru Louisa Winsberga, kao simbol Amerike. Aranžmani su precizni, kabaretski opušteni, a opet dovoljno moderni da sačine savremen muzički okvir za pevačicu koja se ne bi zadovoljila ako bi njen trud ostao u domenu pukog prepisivanja.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.