On je daleko od konvencionalnosti, čak i muzički: način na koji je blues matricu, recimo, kasnog Neila Younga ugurao u stilizovane art okvire kako bi to, pretpostavimo, nekada uradio Zappa, na svoj način je drzak koliko i inovativan
Još pre desetak godina bilo je jasno da će
Beck David Campbell stoički podneti ne/očekivani uspeh singla
Loser i albuma prvenca
Mellow Gold, te da mu slava neće zavrteti mozak. I nije. Nepunu deceniju posle bisera zvanog
Odelay, novo izdanje se kreće pravcem koji je u slučaju ovog mladića jedino i bio moguć: bez trunke kompromisa on gradi nadasve zanimljiv koncept zasnovan na sublimiranju uticaja crne i bele Amerike kao i novih strujanja u alternativnom rocku.
Svojom dečačko-egzotičnim glasom, Beck unosi dašak rock-boemštine u uniformisane obrasce koje nameće establišment. Ako je u tom smislu i bilo sitnih izdaja (Mutations - '98, Midnite Vultures - '99), od takvog neverstva sada ni traga. Što se tiče sviračkog, autorskog i izvođačkog umeća, Beck potvrđuje da nije amortizovani talenat, ali ovaj s ljubavlju skuvani album opskurnih folk-dragulja, psihodelije 60-ih, funka 70-ih, hip-hopa 80-ih i uopšte svega što mu se učini uklopljivim u drugačije zvučne kolaže, pokazuje da mu ne nedostaje razloga za pesmu i u prelomnim godinama karijere.
Beck je, dakle, daleko od konvencionalnosti, čak i muzički: način na koji je blues matricu, recimo, kasnog Neila Younga ugurao u stilizovane art okvire kako bi to, pretpostavimo, nekada uradio Zappa, na svoj način je drzak koliko i inovativan. Iako, na primer, na prvom singlu E-Pro šansu najjačeg radijskog singla posle Losera iskorištava semplovima Beastie Boys standarda So What' cha Want, već na trećoj pesmi Girl Beck dokazuje čitavo svoje umeće stvaranja pesama čiji se mračni tekstovi sasvim logično i lako uklapaju na pozadinu dirljivo veselih melodija.
Za razliku od robotizovanih lutaka i predvidljivih arthetipova, koji se takmiče u visini, afektaciji i broju iritirajućih vokalnih ukrasa u sekundi, ne ostavljajući nikakav trag kad se pesma, ili spot, završe, Beck se bavi normalnim, zaista postojećim ljudskim bićima. Ti ljudi se, kao što se odlično vidi u njegovim spotovima, pri tom odlično zabavljaju. Znači, to je moguće?! Običan svet (narod?!) takođe ima pravo na kreativnu zabavu i nije osuđen samo na pripadnost hordama obožavalaca agresivnih zvezda?! Verovali ili ne – tako je. Beck Hansen to dokazuje. Poslušate Brazilicu – izvesno i dobrodošlo smirivanje posle toboganski napetih godina.
Pod širokim talasima Beckove sofisticirane muzike, pred njegovom spremnošću da se kocka pretvarajući visokostilizovani art rock u world music, pa onda sve to pretapajući u šansonu i barsku muziku, pred prefinjenom elegancijom koja kipi iz njegovog pogleda, svi mi možemo, ah, postati pesnici. Svako na svoj način.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.